Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O šesnaestom i sedamnaestom času zbirke

Prestala sam da brinem o estetici pisanja, više me zanima psiha pesnika, dubina koja ga je naterala da se baš tako izražava.
Iz ove udaljenosti od perioda života u kom su ove dve pesme nastajale, mislim da mi ne bi bilo teško da na sav glas saopštim ljudima kolika usamljenost pesnika može da bude čim ga nagoni na takvo stvaranje.
Možda ni sad nisam načisto da li su ti časovi jedina svetla tačka iz tog perioda ili su oni produkt čudnog pesničkog uma. Radnja tih časova otela se kontroli, umesto reda i smisla, ispalo je da glavni junak okrivljuje sebe za ubistvo svoje porodice, da je pogazio ljubav, dobrotu, lepotu i mudrost. U trenucima nastajanja šesnaestog i sedamnaestog časa, bila sam više nego iznenađena takvim obrtom situacije. Logično da sam se zapitala, zašto bi on to uradio?
Pošto nisam mogla da vidim širu sliku, niti sam znala, u čemu je suština te zbirke pesama, krenula sam da je pojašnjavam razumom, što će se kasnije ispostaviti, mnogo glupo.
Mislila sam da je glavni junak u časovima skup svih pozitivnih i negativnih osobina ljudskoga roda i da sam stihovala tipične karakteristike ljudi, one lepe naspram ružnih, suprostavljala Boga i Đavola u ljudima, razračunavala se sa otimanjem kontrole nad stvarima koje sam volela.
A ko mi je oteo tu kontrolu?
Pa, Rat.
Sećam se vremena kada se Rat na Balkanu primicao, tako što se svuda sejala mržnja i nerazumevanje. Zaslepljen mrzi, ako sam i bila slepa, kako sam mogla da vidim svoju mržnju i da pretpostavim čemu će sve ona da vodi?
To je bilo vreme kada je mržnja obuzela naše društvo. A kad mrzi društvo, šta da radi pojedinac, nego samo da se toj mržnji prikloni. Pa ona je svuda vladala, u svim republikama koje su sačinjavale nekadašnju Jugoslaviju, i sve se to činilo normalnim kada si nateran da se braniš. Jer, da se razumemo, Srbi su mislili da su napadnuti. To je jedina istina koju su moje uši čule, a oči videle na TV ekranima. Druge istine nije bilo, osim tamo preko tih diskutabilnih granica. Tamo su carovale neke druge istine.
Probudio se osećaj da smo prinuđeni da se branimo, jer ti naši susedi, otkidaju nešto naše, vekovno i sveto. Ko se pitao tada, koliko različitih istorija ima po Balkanu? Kome je padalo na pamet da analizira političke odluke iz prošlosti?
Samo stihija vremena uzburkala je stvarnost. Svi prošli ratovi, Prvi i Drugi svetski rat, iznikli su opet, oživeli, a na ulicama, kao da si mogao da sretneš izginule Srbe, koje su nekada ti naši susedi, krvnički ubili. Javio se osećaj silnog stradanja srpskoga naroda i velike nepravde koju su susedi naneli nama. U takvom ambijentu, patriotizam je ojačao. Niko nije smeo da ide na nas. Ratnički narod je uzeo svoje puške, a Srbi su veliki ratnici.
Samo što su isti takav osećaj, imali i naši susedi − da se od njih nešto otkida i da mi njima nanosimo nepravdu i gazimo njihove teritorije. Uzeli su i oni puške u ruke. Brat je na brata krenuo. Isti jezik se rasparčavao. Bitnije je bilo da se svaka reč razlikuje, jer tako nas ističe da smo posebni, i da nikada te godine jugoslovenstva nas ničim nisu ni povezivale.
Ali, jesu. Toliko su nas te godine jugoslovenstva povezivale da se sva ta silna ljubav lako pretvorila u veliku mržnju, a najgore mrzi član negdašnje porodice, i najteže pada izdaja od strane onoga koga si najviše voleo i kome si bezrezervno verovao da te nikada neće prevariti i napustiti.
Oni su želeli da sruše našu kuću. Hteli su da napuste Jugoslaviju, zemlju koja im je dala atribute državnosti, skrojila im je granice. Sada su mogli da se otcepljuju kada su od nje sve već uzeli, pa je kao omatorelu i ružnu prostitutku, odbacuju. Tako su se Srbi osećali, izigrano i napadnuto, jer su, upravo Srbi, najzaslužniji za stvaranje Jugoslavije.

*

Ipak, posle svih tih godina od kada je mržnja zavladala Balkanom − tek tako pomiriti se sa tim da ona i dalje postoji, i da su drugi krivi za njen nastanak i opstanak da li treba? Mi smo žrtve. Mi smo nevini. Mi smo izdani.
Moram da stanem i da se zapitam da li je to tako? Da li je to jedina istina? Da li je to pravedno, i da li bi dobila taj proces na sudu, ili bi bila uhvaćena u laži? Moram da se zapitam da li sam pojedinac koji misli svojom glavom i odvaja rečenice od sebe a ne od drugih, kao pijavica koja živi od tuđe inteligencije?
Neću da budem pijavica. Imam ja svoju inteligenciju, svoj razum, i svoj osećaj krivice.
I zato, okriviti vreme za sve, ne preuzimati odgovornost, svaliti krivicu na drugoga, bežati od kajanja, ne pokajati se za svoje grehe, ne priznavati njihovo postojanje, ne dovoditi u pitanje nikada svoj sud o tom zlom vremenu… Sve je to tako lako. Teško je zaplakati nad greškama, ne samo svojim, nego, čak i više, nad tuđim.
A u čemu je moja krivica?
U tome što sam dozvolila sebi da slepo mrzim. U tome što su drugi odlučivali, a i dalje odlučuju, umesto mene. U tome što sam prihvatila da se osećam bespomoćno i jadno. U tome što sam poružnela od te silne frustracije, koja se na ovom našem srpskom tlu, tako lako uzgaja.
U tome što sam odbacila nekadašnji sistem vrednosti, u kome je Ljubav bila na prvome mestu, a glupost na poslednjem.
I neko bi me pitao − zašto ti prihvataš krivicu, koju ili nemaš, ili je ona, krivica nekog drugog Srbina? I neko bi me pitao − zašto preteruješ, nije sve naša krivica? Nije sve baš tako bilo, uzvik čujem! Nema potrebe da sebe toliko okrivljuješ, nisi ti ništa kriva!
Svi su krivi, a ne samo Srbi. Nabacali su na našu savest grehe koji nisu naši. Od Srba su napravili đavolski narod da bi opravdali komadanje Srbije i gubitak Kosova. Slušam to, godinama.
Ali, upravo zato, odgovaram…
Srbi su najviše izgubili, i to je jedina istina, i zbog toga, užasno se osećam, jer krivica za to jeste moja, vaša, naša, srpska. Pustite druge narode da sami dođu do zaključka o svojoj krivici. Ukoliko savesti imaju, krivica će se kad-tad i kod njih pojaviti. A ukoliko je nemaju, nek im je Bog u pomoći.

Komentari o šesnaestom i sedamnaestom času iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj