MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Čas šesnaesti

Primiče se ko zver
što čeka baciti se na plen.

Hoće me zaskočiti, hoće me uloviti
usnama kožu od kosti razdvojiti

Hoće me i nehotično ubiti
samom svojom pojavom u crno uviti,

jer ja znam, ja znam da ubica
svega plemenitog u sebi, bio sam.

Pa me sada hoće dokusuriti
valjda se nikako ne mogu odbraniti

od tih hordi kajanja…

i nagone me

očiju svojih da se bojim,
od ruku svojih da strepim,
od lica svojega da zazirem,
a od jezika stidim,

jer sve je i dalje tu,
tu u sećanju…

i gresi …. pravednika…
i mrtvosjaj …..životnika…
i glupost …. pametnika…
i zločin …. pobožnika.

Sve je i dalje tu,

samo se ja …
niti pridići, niti pobeći
od svega toga …ne mogu.

Čas sedamnaesti

Kada opet pohrli ka meni
nemi prikaz majčine seni
tada dani, tada noći
biće ko led, ledeni
a sve želje, htenja, misli,
sasvim umrtvljeni.

Kada opet dođe meni,
sena majčine seni…

Kada opet čujem kako uplašeno grca
pretposlednji otkucaj očevoga srca
tada časovi, tada minuti
biće ko krv crveni,
a svi dodiri, pokreti, stremljenja
sasvim zaustavljeni.

Kada opet dođe meni
sena očeve seni…

Kada opet vidim uplakano
to predivno lice njeno
tada sva doba i sva vremena
biće ko kam kamena,
a sva znanja, ubeđenja, verovanja
sasvim odbačena

Kada opet dođe meni
sena sestrine seni…

Kada opet priđe meni
mudro pitanje bratovljeve seni
tada reči, tada iskazi,
biće ko nem, nemeni
a sva mudrost, gordost, poletnost,
sasvim pokošeni.

Kada opet dođe meni,
sena bratovljeve seni…

I kada sve seni njinih seni
sneno opet priđu meni
tada će put putanje, patnje, očaja i suza,
krenuti sva vremena sadašnja
od nazad ka napred
rasplinuti sva sećanja ondašnja.

Kada opet pohrle ka meni
sve te mile, mile seni

tada ni sene moje seni
neće više biti u meni…

iz zbirke „Časovi dostizanja Boga„, roman „Božanska je snaga književnosti„, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj