Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

OSVRT NA ZBIRKU PESAMA PTICA IZA ŽICE

Obimna zbirka pesama izdeljena je na sedam celina, pa sam morala slediti nît da se ne izgubim u lavirintu koji je pesnikinja sagradila za nas kroz priču o životu, nemirima duše, ljubavi, ljudima, pisanju, ratu i, na kraju, kroz odabrane pesme iz romana Božanska je snaga književnosti. Nîti je mnogo, ali, uostalom, u toku stvaranja pesnik ne razmišlja o kritici ili čitaocu. Ukoliko se i pojave, ne opterećuju. Pažnja je na svojim osećanjima, i kako sebe kroz stih da oživi.

Uz mnoga pitanja koja pesnikinja sebi postavlja, ona pokušava da unese izvesni red u stvari ovog sveta. Stihovi me podsetiše na rađanje i smrt, seksualnost, život, saznanje, a sudbina, ona je prelazak od nevidljivosti preko vidljivog, ka jednoj drugoj nevidljivosti. Most između suprotnosti, pa se u zbirci javlja udvostručeno lice jedne iste realnosti.

Pesnikinja poseduje nešto što bih nazvala „prednošću bola”. Rekla bih: bol ponesen sa rođenjem, pa upravo to uslovljava pesničku osetljivost i određuje jednu složenu percepciju. Opšta depresija je zahvatila društvo, pa Marija misli o vremenu, trajanju i kaže: Noć me neće pobediti. Dan pobeđuje. Ili Dođe tako čas u životu, nekako suv, bezdahan, zakočen… ili od rođenja do groba samo je borba, jer život i jeste večna borba, al’ samo neka traje.

Podsmeh smrti je prisutan, jer ona je putnik. Želim te pokriti živote. Dokazati život. Oživeti život. Oslikati dušu svoju. I slika Marija, jer svako ima odgovornost za svoj život. Zato su nemiri duše niti kroz život. Krv uzburkana, a oči tužne i umorne. Zahvaljuje pesnikinja i veri i sumnji, urliče, san daleko, a stvarnost – ona je jauk bola: Ni pomoći ni leka. Ni izdaje ni pakla. Ništa.

Duboko utkane sumnje bolne su, jer ni ljudi se ne osvrću, ostaju bez samilosti, bez poštovanja. Mostovi nerazumevanja svugde su prisutni i zato se pesma čudi svemu: i tajni i vazduhu i vremenu i onome što mislimo, i da jesmo, a nismo. Samo smo mi Dirigenti, bez obzira na to što su oko nas Puzavice koje nas obavijaju.

Marija zato mora da se upita: Šta je pisac? A zna i odgovor. On je sam sa svojim buntom, lažima i istinama. Zato pita: Može li se od proseka pobeći? Valja li ovo nešto? I vešto upliće Desankine staze i vapaj Jovanu Dučiću za pomoć. Neizbežna je i Kišova polica i, na kraju, Kratka priča koja ne ostavi radosni stih.

Gle, dete, eno promašenog pesničkog puta! A na putu piše:
O osami se osamili svi koji o osami u osami osamavaju.
Da se pretvori, Bože, i put moj u osamu,
u crnu neprobojnu umetničku kutiju. Putešеstvije večnosti.

Kuda sve to vodi? – pita se Marija. Jesmo li svi mi u zabludi? No, i ljubav je prisutna, ali ne sija od sreće. Ona uporno priča – on ne čuje. Daljina je otela ljubav, pa osta samo divni san. Zna pesnikinja da svi mi varamo sebe, i ne znamo koliko ćemo nebitnih reči napisati opisujući svoja osećanja.
Ne može pesnikinja ni da zaobiđe strahote najnovijeg rata, ne može da se zaboravi patnja, bol i uzaludnost umiranja. Kao u pesmi Vrata izgubljenog raja:

Svet ozbiljno urušen u apokalipsi
leti na oštećenoj ljuljašci.
Iza mojih leđa velika vatra pakla gori.
Čovečanstvo peva lošu pesmu.
More izdate utopije drži mrtve u dubini.
Svet je kugla od stakla.
Prsnuće poslednji normalni mozak.

Istinski pesnik je i savest i opomena ljudskom rodu. Ova pesnikinja koja ulazi u naš ugaženi pesnički svet pokazuje da nije još sve rečeno, i verujem da se Marija Stojiljković Marstoj nije upustila u pesničku avanturu bez nekih dubljih i neobjašnjivih poticaja.

Želim joj uspeh u daljem stvaralaštvu.

U Beogradu, 8. maja 2017. godine

Vladanka Cvetković, književnica

Foto: Bojana Durman