MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

OSVRT NA ZBIRKU PESAMA PTICA IZA ŽICE

Poezija Marije Stojiljković Marstoj je poezija neuobičajenih slika, lamentnih metafora, nesvakidašnjih apoteoza koje svojom maštovitošću „mame čitaoca” u neistraženo gravitaciono polje pesnikinjih laguma duše, izdeljenih u ovoj zbirci na sedam celina (slučajno ili ne, za pravog ljubitelja poezije, irelevantno kao simbolika brojeva) i to kroz cikluse: O životu, O nemirima duše, O ljubavi, O ljudima, O pisanju, O ratu.

Očigledno je da već samim izborom pesama i obimom zbirke pesnikinja pokušava da pomeri granice poetovanja iz mogućeg ka nemogućem, iz slika realnog života u slike i metafore koje nas vode do samih granica racionalnog, ali savršeno znalački – preslikavanjem tog svog unutrašnjeg nemira, svojih unutrašnjih emocija pretočenih u stih, koji teži ka humanijoj i kreativnijoj slici sveta, ka stvaranju kompleksnije slobode čoveka tako nasušno potrebne autorki, ovih, pre svega, neuobičajenih pesama, a samim tim i svima nama.

Ako pokušate da odgonetnete šta je osnovna poruke obimne zbirke pesama Ptica iza žice i njenih samo naizgled raznolikih ciklusa, ostaćete zatečeni kao da pronalazite jednu zvučnu sliku, jedan zapis na tonskoj traci, koji se ponavlja veoma upečatljivo, pa u pesmi Zvone zvona iz romana Božanska je snaga književnosti kaže:

Crna si. Tamna si. Senka si. Mrtva si.
Teška si. Bolna si. Nečujna si. Strašna si.
Pakosna si. Niska si. Podla si. Dosadna si.

Pesnikinja se ne boji i ne preza da piše o najtežim stvarima koji jedan ljudski život nosi – o smrti, o ratu, o bolu, o ranama, o depresiji – tako tipičnim za današnji svet i dešavanja u njemu. Njene teme su neiscrpne, njen analitički duh nezasit, njen ekspresivan analitički rečnik ume da iznenadi, da nakon čitanja osetite nelagodu, ali i zapitanost o temama koje pesnikinja pokreće.

Jednako kao što sa provokativnim i višeslojnim nabojem govori u svom ciklusu pesama o ratu, ništa manje je njen odnos prema nemirima duše. Tako u pesmi Pogled na dušu kaže:

Ježiš se na pomisao šta je to lepo.
Ne shvataš više šalu.
Crveniš čim te ugleda neko.
Pogledaj se na šta ličiš.
Bog jeste nedostupan,
ali ti si nedostupniji(a).

Analitična i autentična, Marija Stojiljković Marstoj shvata prolaznost čovekovog života, te je to privuklo pesnikinju da kao umetnik dublje uđe u čovekov unutrašnji svet, da oseti i proživi sve oblike njegovog trajanja i proživljavanja, da pokaže kako se i na koji način može vršiti metamorfoza ljudskog života. A to ume da bude bolno, baš kao i svako istinsko i posvećeno bavljenje poezijom. Ona se ne boji, ona se BORI, ona vodi prometejsku borbu.

I u toj i takvoj borbi ona istrajava da nam pokaže da se čovek u sebi istovremeno i gradi i razgrađuje, da pada i da se podiže, da kako pesnik-tragalac čitavu svoju ličnost stavlja u službu da pronikne i razmakne tamne oblake koji znaju da se nadviju nad ljudske duše, a koji nas tako često ophrvavaju. U pesmi Crni raj kaže:

Otvaraju se vrata crnog raja.
U magli se vide siluete ogorčenih ljudi.
Na svakom čudnovat je put.
Osećaj i mitologija. Pobuna i red.
Kada ih je prošlost zatvorila
da se više nikad Bogu ne obrate?
Žive u crnom raju svoje stvarnosti.

Čitanje zbirke pesama Ptica iza žice otvoriće kod čitaoca mnoga pitanja, ali svakako ne i ravnodušnost.

Recimo da uz kafu, nekome cigarete, puku i počesto dosadnu realnost, zamenimo svakodnevnost zapitanošću o smislu naših života, navikom čitanja poezije i razmišljanju o radošću poetovanja. Ostanemo li bez duše, duha, Boga – srušićemo svet! – kaže pesnikinja.

Pročitajte zbirku, sigurno ćete za sebe i u sebi naći odgovore na mnoge zapitanosti.

U Beogradu, 19. maja 2017. godine

Zorica Krstović, pesnikinja

Foto: Privatna arhiva