MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

O osamnaestom času zbirke

Pisac: Suština mog pisanja je borba protiv rata.
Sudija: Koju korist izvlačiš iz toga?
Pisac: Želim da ne budem kao drugi ljudi.
Drugi ljudi: Ali život nije pisanje, život je surovo realan, a od pisanja i snova nema leba.
Ludilo: Časovi usamljenosti jaku potrebu stvarahu za sunovratom. Moj drug je Đavo. Ja sam Niko Ništić. Mrzim i režim na tišinu grobnu. Plašim se mraka. Crni konji iz njega izvirivahu. Strašna mračila, strašni konji, duge grive, kopita polusavijena. Usisajte me, usisajte me. Otvoren prozor za izlaz. Nikog nema sem nastranosti. Nema ljubavi, nema zagrljaja, nema nikog sem nastranosti. Mrzim se. Hladno mi je, trljam ruke, ne osećam se. Ne sećam se samokažnjavanja. Rupe u mozgu. Isprekidani zapisi užasa. Rat je za sve kriv. Osudi druge. Nemoj sebe. Ko sam ja? Ja sam samo Niko Ništić. Drugi su drugi ljudi. Drugi nisu besni na život, drugi ljudi imaju život, imaju ljubav, imaju pravdu, imaju istinu, imaju Boga. Ko sam ja? Ja sam Niko Ništić. Gubitnik. Luzer. Stihoklepac. Stihobradac. Mrtvac. Posvećenik pisanju. Smrti. Grešnik sam. Nisam ko drugi. Ja sam poludeli jahač «Časova dostizanja Boga», ja sam hodajući mrtvac, obuzet suludim idejama. Ja sam Niko. Ja sam Ništa. Ja sam lud. Ja sam luda. Ludilo moje je ime. Moje prezime. Bolje mi pristaje nego Niko Ništić. Ludak Ludaković. Ludak Ludaković. Drago mi je. Ja sam Ludak Ludaković.
Rat: Paljevina. Miris smrti raznosi vetar, kroz glave pokajanih provejava zadah mrtvih, na zemljici pokidani ljudi, raspolovljeni, okrvavljeni. Oni poživeli ostadoše uplakani, a mrtvi, u agoniji odumrli. Zlo u Čoveku buja, narasta ko kvasac, crni ga, boji u crno, nestaje u njemu jutarnje sunce i cvrkut ptica, samo se agonija javlja, užasi ubijanja, upereni pištolji zločinca u živo biće koje jeca, ili možda ne, možda samo ukočenog pogleda čeka na smrt i broji sekunde, koje i nisu sekunde, više beskonačnost su, više ko iščekivanje te nezatražene smrti.
Pisac: Ne razumem Čoveka i njegovu potrebu za ubijanjem.
Sudija: Da li je to potreba? Upotrebio si prejaku reč.
Pisac: Možda. Oprostite mi, nejakom piscu, oprostite. Ja samo reči mogu da zapišem, da ispunim stranice mislima, da to prodam, da to određeni ljudi pročitaju, da mi budu sudije, ko Vi časni sude.
Sud se ironično osmehnu.
Pisac: Srbija nema istoriju.
Sudija: To je dokaz tvoje gluposti. Ti ni ne poznaješ istoriju. Sve si zaboravila. Ko si ti, da onda tvrdiš, tako nešto surovo i neistinito?
Pisac: To nije izrečeno u bukvalnom smislu. Pisci nisu bukvalisti. Kad vidim ovako prljav Beograd, bez fasada, umrtvljen, siv, avetinjski, ne mogu da mu vidim istoriju. Kad vidim ovo unezvereno zverinje od ljudi, pomislim, zar ove zveri imaju istoriju?
Sudija: Ti ne znaš šta pričaš. Ili si strašno glupa, ili si strašno luda. Ti ne voliš svoj narod.
Pisac: Nije tačno. Zato što ga volim, zato to i kažem?
Kritika: Ovo je ispovest, a ne roman.
Pisac: U ovoj ispovesti ima više života, nego u fiktivnim, izmišljenim pričama. Pisac mora da kaže sve što mu je na duši.
Kritika: Običan srpski egoista. Neću da kupim knjigu pisca izdajnika.
Pisac ostade sam. Desilo se ono najgore što se piscu može desiti. Nisu ga razumeli.
Osudili su ga. Odbacili.

*

Srbija u ludačkoj košulji, smeštena je u prostoriju sa staklima kroz koja neki drugi ljudi, pripadnici drugih naroda, začuđeno je i sa prezirom posmatraju.
Mrak se spušta nad tim prostorom, pa se Srbiji učini da je konačno ostala sama, i da je niko više, kroz te silne prozore, ne promatra. Valjda su se umorili od pokušaja da je razumeju, ili, to uopšte nikada nisu ni želeli. Nikada se i ne može u potpunosti shvatiti pripadnik drugog religijskog opredeljenja, a kamoli prihvatiti. Tome me istorija naučila – tiho Srbija progovori, više sebi u bradu, no da je neko čuje.
Ali, mrak je čuo šta je tiho izgovorila i uskomešao se, i ritao, i trčao, po toj uskoj teritoriji, poput konja. Ta životinja je sinonim za snagu, obično muškarca, ali ovde je sinonim za snagu nacije. Okrvavljene su ti ruke − obrati se Srbiji ta životinja, izašla iz toga mraka. Nisu toliko krvave, koliko ovi drugi narodi, što me s prezrenjem neprestano promatraju, misle – uzvrati Srbija.
Ti jedino što možeš jeste da sagledaš koliko su zaista okrvavljene, a koliko krvi je neko drugi na tebe prolio − ritnu se životinja iz mraka.
Nije više bitno − pomiri se Srbija sa sudbinom.
Životinja iz mraka zaćuta, i okrete se nazad da se stopi sa mrakom te teritorije i nestane.
U očima Srbije ničega više nije bilo do pustoši koju Rat ostavlja za sobom. Jedino što se zadržalo bila je mržnja, ona latentna, za koju misliš da više ne postoji, ali je ipak tu, diše i živi, poput parazita, i ukrupnjava frustraciju običnoga sveta.
O već dugo Srbija ne živi, niti za pravdu zna, niti ima istinske vere u sebe, istina joj izmiče, a laž je preplavila, a Ljubav prema sebi i Bogu, kao da je nestala, bez obzira što komunizma nema, i što su se ljudi fizički vratili u Crkvu, ali, suština je da je Srbija većma prazna, ledena, i bez topline.
Srbija u toj ludačkoj košulji, izranjavana, išibana, izujedana od svojih suseda, od Evrope, sedi na stolici, unutar te svoje uvek male teritorije, i više ne zna ni da plače nad sudbinom, depresivna, ide ka bolesti, jedinoj sigurnoj i utešnoj. Sažaljeva se.
I gde ćeš sada − ritnu se onaj konj iz mraka, kao da želi da je trgne iz te depresije koja ju je obuzela.
Nekud kud drugi ljudi, iz drugih naroda, idu − odgovori Srbija.
A gde to oni idu? − upita je životinja iz mraka.
Životu, pravdi, veri, istini, ljubavi, Bogu − odgovori Srbija.
A otkud oni za to znaju? − upita je životinja iz mraka.
Oni ludilo nikad ne bejahu, pa znaju.
A otkud Ti da si ludilo? − nastavi sa propitivanjem životinja iz mraka.
Drugi ljudi, iz drugih naroda, rekoše da je ludilo moje rođeno ime.
Otkud njima pravo da tvrde to? − nastavi životinja iz mraka.
Jer ne bejah kao oni nikad, pa to dovoljno beše da osude me.
A ko su oni da ti sude? − priupita je životinja iz mraka.
Mudri, pametni i normali narodi. Drugi ljudi, iz drugih naroda.
A otkud njima znanje svo to? − uporno će životinja iz mraka.
Od Boga − rekoše mi u poverenju to. Ne recite im, prezreće me − zamoli Srbija.
Što? – upita je životinja iz mraka.
Sve što ja kažem, oni uzimaju mi za zlo.
Otkud im pravo to? − zbunjeno će životinja iz mraka.
Glupost, niskost, podlost, ništavnost, zatupelost, pokvarenost moja, daje im pravo to.
Otkud oni znaju ko si ti, kad to ne znaš ni ti? − u čudu će Srbiju upitati životinja iz mraka.
Ne znam, al od vajkada je tako bilo i biće.
Pa jel ti poštuješ sebe uopšte? − skrušeno će životinja iz mraka.
Ne, ne, ne… − tiho će depresivna Srbija zajecati.
A zašto? − doviknu joj crni krilati konj iz toga mraka, čija je snaga počela slabiti, pogođena ovom velikom depresivom.
Jer, Grešnik sam i pripadam paklu. Eto što.
A koji je greh tvoj? – šapnu joj životinja iz mraka.
Jer sam svoja, jer sam svoja… − zavapi Srbija, prodrmavši ludačku košulju, dok joj je jedna noga, odsečena, i amputirana nasilno, neprestano krvarila.
Gubim snagu − viknu Srbiji crni krilati konj, i glavom joj pokaza ka prostoru gde je nekada bila južna srpska pokrajina i sveta srpska zemlja − Kosovo i Metohija.
Ne budeš li zaustavila to krvarenje, ja ću ti umreti − odgovori joj crni krilati konj, sinonim za snagu nacije.
Imam osećaj da krvarim i na drugim delovima teritorije – reče životinji iz mraka Srbija. Mislim da će da mi amputiraju i desnu ruku, onu koja me hrani. Možda i drugu nogu, a i srce će mi izvaditi, i moju istoriju negirati.
Nemoj da si tako depresivna i slaba. Ne stoji ti. – odgovori brižno crni krilati konj, vraćajući se u mrak.
Nedugo potom, počelo je da sviće. Promatrači Srbije vratiše se, pitajući se šta li će Srbija da uradi.

Komentar o osamnaestom času iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj