MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Čas devetnaesti

U nigdini gde sam, ne vidi se za prav hod prav put.
Samo ćutanja pustih zaborava, pristaju uz moj skut.

U nigdini gde sam, nigdnost stvori krivi put,
da bi po njem sam hodio.
A lik sveopšteg izguba, u izgub me svoj uveo,
da bi u njem sam ludio.

U nigdini gde sam, smrt svoju pesmu poji,
a u poju težak čemer stoji.
Tad s pesmom nebesa nesta, sunca presta,
a na leta pusta, spusti tmina gusta.

I što ću sada ja, Grešnik… sam protiv
bilo kog, bilo čeg, bilo kad, i bilo gde.
I što ću sada ja… sam protiv svih njih
uglednih, pravednih, ispravnih i normalnih.
I što ću sada ja… naspram svih njih,
izdignuće sebe samog po netražilu da tražim.
I što ću sada ja, kada od pada svoga teškoga koraka,
u hodu svoga života strepim.
I što ću sada ja, kada su dani u nigdini teskobni,
kada su noći u nigdini neprespavne.
I što ću sada ja, sa svitanjem besmisla u svom smislu,
sa sutonom duše koja grca u svome bunilu.
I što ću sada ja, kao zabludeli Grešnik
u potrazi za Božijom mudrosti,
kao sumanuti glasnik, o sveljudskoj propasti.

U trku sa vremenom, u trku sa visinom, u trku sa samim sobom.
A biti ispod vremena, biti ispod visine, biti ispod samoga sebe.
Pregažen i ostavljen nasred nigdine, da očajno posmatraš više visine.

Ne, nemojte…

Nemojte mi smrt od mene otimati, u oči joj želim pogledati,
od nje sve naučiti, pa na miru umirati.

Ne, nemojte…

iz zbirke „Časovi dostizanja Boga„, roman „Božanska je snaga književnosti„, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj