MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

O devetnaestom času zbirke

Čas devetnaesti. Nigdina, zar nju da objasnim? Zar ima nečeg u njoj za opisivanje? Ničeg tamo nema, ničeg vrednog spomena, nikakvog daška vetra, sem ukočenosti vremena.

Ukočenost vremena.

*

Ma to je kao tama, ona sasvim mrkla tama, što se sprema svima nama, onog dana, sudnjeg dana, kad umorni smo, kad ubijeni smo, upucani u našu dušu, ovim mrklim trenom, i tom veličanstvenom ironijom koju nam šalje naša poslednja dokučena istina.
Ma to je kao omorina, sparina, preznojavanje, težak vazduh, kad ne dišeš, kad to ni ne možeš, kad ti glava samo kuva, od vreline dana, od crnine noći, sparne, vlažne, teške.
Ma to je kao bezidejnost, kao uzdah i izdah, sve teži i teži, bezvoljnost, depresivnost, poremećaj raspoloženja.
Ma to je kao rokovnik, u kom više ne znaš šta da napišeš, koje su ti obaveze, ma da li ih uopšte više imaš.
Ti ne misliš ni o čem drugom. Ti ne stvaraš. Ti ne činiš. Ti pucaš po šavovima. Ti si biljka. Ti si zombi. Na korak do prestanka. Na korak do tog zadnjeg trena. Na korak od smrti deli te Nigdina.

*

Nigdina, mesto usamljenosti, koje se nalazi u tvome srcu, dok govoriš ljudima koji te ne razumeju, ama baš ništa.
Mesto pustoši, koju osećaš, usred te reke ljudi, koja prolazi mimo tebe, ne primećujući te, a kada poželiš da im se obratiš, i kažeš im svoje iskreno mišljenje, oni ti se nasmeju u lice, ili, lupe ti šamar, oštrim pogledom nerazumevanja, okrenu se, i idu dalje.
Iza takvih ljudi, nastaje Nigdina.

*

Ti što se usudi da kritikuješ. Ti što se usudi da pustiš jeziku da laprda, levo-desno. Ti što se usudi da izvališ glupost u društvu mudrih, učenih ljudi. Ti što nisi prikrio crvenilo na svome licu. Ti što se sramotiš stalno. Ti zbog koga mi crvenimo. Ti koga se mi stidimo. Ti si taj Čovek, u kom caruje Nigdina. Ti si taj koji nije dostojan našega društva, i ti si taj, koji bez obzira na naše prezirne i ohole poglede, nikada ne smeš da našu kritiku shvataš suviše lično. I ti što, upravo je shvataš lično, okreni se i beži iz našega društva.
Jer, mi smo učeni ljudi. Drugi ljudi. Onakvi kakav ti nikada, ludače jedan, nećeš biti, jer u Tebi caruje ništavilo, praznina, jednom rečju, Nigdina.
Nas nimalo nije briga, otkud ona u tebi. Mi samo vidimo da si ti slab, nejak, depresivan, i to nam nikada neće biti jasno, jer mi smo učeni ljudi. Mi smo jaki ljudi. Mi nismo poput tebe, luzeru i paceru. Mi smo veliki, moćni, i razumni. Mi imamo sve ono što ti nemaš. Mi imamo punoću. Mi imamo život. Mi imamo vreme, koje je za tebe, stalo.
Tu gde si ti, u toj tvojoj jadnoj, nepreglednoj zemlji Nigdine, stalo je vreme, i ti si na korak da pređeš granicu i odeš na još gore mesto, od te Nigdine, u kojoj obitavaš, na mesto, na kom samo crkvena zvona se čuju.
Mi tebe tamo nismo oterali, ti si tamo pošao sam.
Učinilo ti se da si bio nateran.

Komentar o devetnaestom času iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj