Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O dvadesetom času zbirke

Što muževi ubijaju žene, žene muževe, deca roditelje, roditelji decu? Što novac mora da bude razlog za nečiju smrt? Što mrze one što imaju, što oni što imaju ne daju onima što nemaju? Što ima toliko samoubistava? Što ima toliko ubistava? Što uopšte pitam sve ovo? Glupo je pitati sve to.

*

Kako me oduševljavaju slike prošlog života. Duboko kad uspemo da prokopamo sebe, valjda ćemo naići na neku riznicu. Nije valjda smrt naš konačni cilj. Ispunjenost, ne daj Bože.
Trenuci mudrosti su sekunde kada u životu dodirnemo Boga. I poverujemo mu da nas voli i da to nikada nije ni prestajao. To je opasnost za smrt. To je njen neprijatelj. Bog. Ljubav.
Ljubav je jedino što leči ovaj naš napaćeni život. Jedino što nas tera dalje od smrti.
Ponekad mi se čini da sam ja slika koju vide moje oči. Galerija otvorena samo zbog mene. Ja u njoj, gledam svoje obrise na platnima. Nikog drugog nema, samo mene i mojih sećanja, na smrt.
Ponekad mi se čini da se celo čovečanstvo uzdiže ka Bogu samo kroz razvoj pojedinca. Jedan po jedan, na posletku, uzdići ćemo se svi. Opet je tu cilj da se umakne od smrti.
Sreća je u ćutanju i posmatranju. Smrt je u haosu i nerazumevanju.
Ništa lepše od detinjstva. A znaš li zašto? Zato što se svakim korakom približavamo smrti.
*

Pokušaj da se opiše doživljeno, eto šta je cilj ovih reči. Ne treba im suditi. Ne treba ih sniziti, uniziti, omalovažavati. Ne treba reči oterati u smrt.
Možda je ovo pokušaj jačanja ličnosti. Možda je preobražaj. Neka vrsta isceljenja. A možda nije ništa od toga, možda je samo ventil za ispust duše, da je vidim na osnovu svega ovde napisanoga. Kao da kupim sebe na ovaj način. Zapisujem se, pa se čitam, pa se ostavim, a sve u cilju samo jednom, da živim, jednostavno, da živim. Ispunjeno, potpuno, ostvareno, a ne mrtvo. Neću smrt.
Čovek treba iz sebe sve da iščupa. Svaku misao, želju, i to na vreme, pre nego što postane kasno za lični razvoj, dok se vrata ne zatvore kroz našu duhovnu smrt.

*

Odbijam da priznam. Crv sumnje je u meni. Plaši me napuštanje. Plaši me bol. Razočarenje. Preterana očekivanja od drugih, ali i od sebe.
Gomila prijatelja. Nisu kao ja, a zašto bi i bili? Zar ih treba zatvoriti, u naša očekivanja? Treba ih pustiti da se razlete.
Pa oni su samo rođeni iz svoje perspektive, hodali su iz svojih cipela, videli su me iz svojih očiju.
A kako ja njih vidim? To sam se retko pitala. Ranije skoro nikada. Nisam bila svesna svoje greške da budem sama sebi dovoljna.
Ali, kakvi god da su, bez prijatelja se ne može.
Bili bismo, bez njih, mrtvi.

*

Smrt, smrt, smrt, i samo smrt najviše ljude pokreće, stvara im strah, gospodari životima, i sve što ljudi rade, u potaji, to rade, jer se plaše smrti.
Strah od smrti izgleda da najbolje stvara svest o veličini života.
Zato moram svakoga dana da mislim da ću baš tog dana umreti, to će me pokrenuti iz postelje, to će mi staviti osmeh na lice, kad ponovo, umesto silnog mraka, osvane mi svetlo jutro, svež vazduh omađija mi bolničku sobu, i sunce, to umilno, srećno poput deteta sunce, daruje mi, još jednom da udahnem, svojim bolesnim plućima, život.
Smrt i život, život i smrt, jedno li su?

*

Samo da se sve ne zasniva na strahu da ne ostanemo sami na ovome svetu. Pa i stvoreni smo kroz dvoje, kroz muško-žensko spajanje.
Život bez ljubavi liči na sasušeni, požuteli list, sklon umiranju i nestanku. I koliko god se trudili da vreme bez partnera ispunimo obavezama i suzbijemo dosadu, uvek iznova, u grudima, kao da nešto stane da pritiska, i tera da se sedne i pobegne od onoga što ti život bez partnera zaista i nudi.
I opet se javlja ta prokleta usamljenost, poput hronične bolesti, kancera koji je metastazirao, i jede okolno zdravo tkivo, u nekontrolisanoj brzini.
Sve gubi smisao. Energija ne postoji. Aura se skvrčila u zrno pasulja, i tesno je sve više vlasniku te aure, u sopstvenoj koži.
Samci sedaju u neki kafić, uzimaju novine, ili otvaraju i pale najmoderniji laptop. Šalju poruke mobilnim telefonima. Razgovori su im sve ređi i kraći, obično vezani za posao. I svi su takvi, okrenuti radnim obavezama, u tim kafićima, u koje kada uđeš, niko nikoga ni ne gleda, a kamoli da prilazi.
Kružok devojaka se smeje, ili vodi ozbiljan razgovor. Odmeravaju jedna drugu, od glave do pete, i ponašaju se, ne kao drugarice, nego kao suparnice, i nadmeću se, jadne, koja će više pogleda muškoga sveta da privuče. Ispeglale svoje duge kose, uvukle se u tesne farmerke, natakle se na visoke štikle, brdo nakita, čini ih ponosnom vlasnicom svoje usamljenosti, jer oči je odaju da ga još uvek nije pronašla, čak i da je pored nje, grli je i neprestano priča sa njom.
Kod većine je srušena zabluda da ta prava i velika ljubav može da postoji. Sada se samo broje partneri, kao matematički nizovi, kao nešto što se liže, okusi, a kad ti dosadi, baci se u đubre, onako iscepano, raščupano, uplakano i zatečeno.
Mladići sve više skraćuju svoje rečenice, a i po prirodi su, za razliku od žena, zainteresovani samo za par stvari. Seks, seks, seks. Fudbal, pa seks. Ili pivo, pa fudbal, pa seks, ili obrnuto.
Sede i oni u tim kafićima, merkaju, komentarišu, ali, ne prilaze, a oni retki, koji se na to odvaže, na ruci imaju skupoceni sat, obučeni od glave do pete, elegantni, sa debelim novčanikom. Izgledaju zadovoljni ulovom, lakim plenom, jer vrsni su lovci oni koji imaju dovoljno novčanica, da ih nataknu baš tamo gde treba.
Čak i njima je teško da pronađu pravu ljubav i njima je teško da u trajnost te ljubavi poveruju. Kad uđu u brak, ponekad bace pogled ka ženi koja im pegla košulje i hrani dete, pitajući se koliko će ona za njih još biti tu. Plaše se da, ako ih ona ne ostavi, da će oni ostaviti nju, jer njima deluje, krajnje glupo i nepravedno, dati sebe samo jednoj ženi, za čitav život, u dobru i u zlu. Jeza ih hvata. Panika ih drma. I pod utiskom tih strahova, kad ugledaju da im supruga nema nalakirane nokte, da se zapustila, njima više nije interesantna, žele da opet love, na brzaka, onaj laki plen, i da u stvari, istina je, na taj način pobegnu, od bliskosti i ljubavi koja za njih nikada nije bila trajna tvorevina, jer oni sami nisu sposobni za takvu ljubav.
A možda nešto nisam shvatila, da sudbina plete svoje prste, i da velike ljubavi se prekidaju, samo ako ona od njih to zatraži. Tu vladaju neki čudni zakoni, meni još uvek neshvatljivi.
Jasno mi je da se u vezu ne srlja, da se u nju ne ulazi da bi se pobeglo od usamljenosti, i da se nikako u njoj ne ostaje, ako te guši, koči i zatvara, ma koliko da zaista volimo partnera.
I tako, taj svet u tim klubovima i restoranima, na koncertima, i drugim javnim dešavanjima, nikako da nađe ljubav svoga života, i još gore, nikako da pogledaju u sebe i hrabro priznaju zašto stalno prave pogrešne izbore, da li iz inata, da se dokažu, i uzdignu svoj ego, ako ih taj neko odbacuje, ili zato što nisu spremni za tu veliku i pravu ljubav. Plaše se te prave ljubavi, jer njen gubitak ravan je bolu koji imaš kad ti neki član porodice ode s ovog sveta.
Dakle, nema ljubavi, zato što se plašimo njenog gubitka. Plašimo se ranjavanja, napuštanja, prevare.
Nema ljubavi, jer je ni ne zaslužujemo, kad smo od nje sami odustali.
I onda se čudimo što sve oko nas i u nama polagano odumire.
Život bez ljubavi isto je što i smrt.

Komentar o dvadesetom času iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj