MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

TRAGANJE ZA SMISLOM ŽIVOTA

Simo B. Golubović, književni kritičar i pesnik
O zbirci poezije Ptica iza žice Marije Stojiljković Marstoj

Većina pisaca (da ne kažem: svi pisci) svoje književne početke najavljuje stihom. Malo je pisaca na svom početku stvaranja koji nisu svoje misli oblikovali maštom i prepuštali stihu. To, verujem, u početku izgleda lakše i privlačnije, možda i malo zanimljivije, posebno kada se počinje sa pisanjem u mladim/mladalačkim danima, ali su ipak velika književna dela pisana u prozi. Ovo iziskuje mnogo više vremena i sposobnosti boljeg sagledavanja i povezivanja mnogih činjenica vezanih za događaje, ljude, prirodu. Naravno, ne treba izostaviti dar autora da svoje misli oblikuje i predstavi čitaocima na zanimljiv način.
Marija Stojiljković Marstoj je skoro izuzetak. Ona se prvo kao pisac okušala delom u prozi – romanom Božanska je snaga književnosti („Čigoja štampa”, Beograd, 2015). Ovaj njen roman-prvenac je veoma uspešno književno delo sa veoma visokom ocenom književne kritike i velikog broja čitalaca. Lepotu izražavanja koju je pokazala u prvoj knjizi, ona je pokušala i uspela da ostvari u ovoj novoj knjizi Ptica iza žice. Postoji velika sličnost između ove dve knjige, ne samo po maštovitosti nego i po samom pristupu rešavanja pojedinosti kod kompozicije cele knjige. Ona je početku knjige podarila one pesme koje su naizgled najmanje zanimljive, da bi svakim novim ciklusom i pesmama njima davala stepen veće važnosti i vidljive lepote u izrazu, tako da bi sve to kulminiralo u poslednjem ciklusu. Ovakav način prikazivanja u nauci o književnosti nazivamo gradacijom, u muzici je to cressendo. Ona kao dobar psiholog i pedagog polazi od toga da prvo treba iskazati ono što je manje zanimljivo i dobro da bi se došlo do onog najvažnijeg. Ta metoda je poznata i pod nazivom induktivna metoda, gde se polazi od poznatog ka nepoznatom, od bližeg ka daljem cilju, od onog lakšeg ka onom složenijem. Tu je zaista veoma uspešna.
Cela knjiga podeljena je na sedam celina (ciklusa). Zašto baš sedam? Možda ni ona ne bi umela dati odgovor, ali vođena nekom unutarnjom energijom, taj broj činio joj se najboljim. (To nam nije nepoznato: sedam smrtnih grehova, sedam ljudskih vrlina, sedam vlašića, sedam rimskih brežuljaka, sedam crnogorskih plemena, sedam sekretara SKOJ-a, sedam patuljaka, sedam kontinenata… sedam…) Veoma je zanimljivo da svaki ciklus pojedinačno sadrži broj pesama deljiv sa sedam, što se svakako odnosi i na celu knjigu. Neka taj broj i dalje bude njen srećan broj.
Sam naslov knjige Ptica iza žice po mom mišljenju sugeriše pticu van krletke, pticu u slobodi, a te ptice najlepše pevaju, najbolje se raduju. Zato, verovatno, i ova poetesa želi kazati da govori slobodno, bez straha i pritiska da govori po želji i sa željom o svemu o čemu razmišlja i na način na koji misli da je to najbolje uraditi. Govori slobodno i otvoreno. Verujem da je u mnogo čemu uspela. Možda je to osećanje slobode uvidela/shvatila tek u poređenju sa pticama (preneseno značenje: ljudima) koji žive na delu naše republike koju još uvek zovemo Kosovo – Kosovo i Metohija, gde su naši ljudi/Srbi neslobodni i zatočeni u određenim enklavama/kavezima, a slobodu, ako za njih uopšte ima slobode, mogu očekivati/dočekati samo izvan žice. Možda je zato i ova knjiga izraz briga, strahova, a mi ni na koji način u njoj ne uočavamo osmeh, kamo li kikot, gde samo težnja i želja autorke za slobodom nadvladava strahove, nadvladava trenutna stanja, pa njena borba za njeno/naše Kosovo ostaje u stihovima.
Krenimo onda kratkom šetnjom kroz stihove ove njene knjige da bolje razumemo namere ove poetese. Prvi ciklus pesama O životu sadrži dvadeset jednu pesmu, uglavnom autobiografskog sadržaja, gde iznosi lični stav i viđenje života na njen način. U ovom delu pesama ima i onih koje imaju socijalne, ali i psihološke elemente. Najzanimljivija zapažanja možemo sagledati u stihovima mnogih pesama. Navešću jednu izvanrednu metaforu iz pesme Trenuci bez kraja u kojoj pesnikinja kaže:

Penuša li se to more naših životnih misli?
U pesmi Ako se poetesa reče:
Ako me stare misli
sutra pronađu,
neka bar prekosutra
ne bude kao ono sutra.

Očito je da ona sagledava sadašnjost i poredi je sa onim juče, ali i budućnost za koju ne želi da bude kao sadašnjost.
Drugi ciklus O nemirima duše (četrnaest pesama) skoro je po porukama isti prvom, s tim da je pesnikinja u svoja razmišljanja unela više psiholoških elemenata i razmatranja o životu, o lepoti života, o stranputicama koje su česta pojava u životu i koje često slove za glavne puteve. U pesmi Tišina kaže: Tišina u meni i oko mene, a ustvari oseća buku i nemir, da bi u pesmi Snovi opet kazala: Slušam tišinu što dušu kida.
Treći ciklus (četrnaest pesama) nosi naziv O ljudima. Ona u pesmama ovog ciklusa razmatra baš ta pitanja ljudi/ljudskosti, neljudi i njihovog odnosa prema životu/stvarnosti. Ona život i ljude gleda i zamišlja onakvim kakvi bi trebali biti i često se razočara što se čovek udaljio od nauma Tvorca.
Četvrti ciklus (četrnaest pesama) govori O pisanju: kako, zašto, koliko. U ovom ciklusu autobiografski iznosi lični stav vezan za umetnost pisanja gde se njene namere i ciljevi najbolje uočavaju.
Peti ciklus sadrži sedam ljubavnih niski. Ona u ovim pesmama izražava onu pravu, nepatvorenu ljubav zbog koje vredi živeti. Ona nikoga ne oplakuje, nikoga ne kune, voli tiho i trajno, blisko i na daljinu, i ne traži od drugoga ništa više, ali i ništa manje. Ona ljubav poima kao najveći čin intimnosti, opšte sreće i zadovoljstva, ne onog čulnog/senzualnog, nego ljubavi u opštem smislu reči, kao osećanje bliskosti i potrebe da se drugi vole. Ljubav ne treba sterati pod noge, stavljati u blato, odbacivati kao stare krpe. Nju treba negovati kao cveće, darivati je i uzimati njene darove, ali uvek i sve na meru i sa merom, da se pri tome ne nanosi bol, da se ne nanosi uvreda.
Šesti ciklus (sedam pesama) koji nosi naziv O ratu, suprotnost je naslovu jer su to u stvari antiratne pesme. Ovde su pesme najčešće rodoljubivog sadržaja, u kojima pesnikinja pokušava čitaoce uveriti da je rat nešto što je za čoveka/čovečanstvo najgore što ga može zadesiti, da rat nema pravdanja, da nikada nema smisao i da je uvek na štetu Čoveka. Ovaj ciklus po mom utisku i uverenju je skoro najbolji, jer je pesnikinja u njemu pokazala veliko umeće iskazivanja osećanja brige (zabrinutosti), straha, odgovornosti. U pesmi Otadžbino pesnikinja ovako kaže:

Od krša do đubrišta istorija na smrad miriše.
U travi krhotine stakla borbenih ljudi.
Papiri nebrige odaslati po snegu krvi.
U čamotinji starog okrivljenog oraha
visi balkanska slika rata.

Gde autorka vidi i opisuje konkretne nemile ratne događaje na Kosovu koji su od strane svetskih moćnika dobili drugo ime i istorijski kontekst, a istorijska istina će ostati nekazana i nedokazana i ostaće kamen spoticanja i nerazuma za neka druga – buduća vremena.
I na kraju – sedmi ciklus (Časovi dostizanja Boga) – koji je sama kruna ove knjige u koju je poetesa satkala najlepše pesme/zapise/razmišljanja koje je već objavila u njenoj prvoj knjizi, pomenutoj na početku ovog zapisa. To su pesme posvećene razmišljanju o postojanju, životu, trajanju, pravdi, nepravdi, istinama, zabludama. To je svojevrstan razgovor Pisca u pokušaju i Pisca budućnosti sa samim Tvorcem. To su pitanja i odgovori – ona večita pitanja i nikad nedobijeni odgovori. Ova njena lamentiranja sa Tvorcem ni u najmanjoj meri ne ukazuju na njenu drskost i neodgovornost, na njeno negiranje vere, no traženje pravog puta i dobrih odgovora. Ona ove pesma naslovljava kao Časovi dostizanja Boga, ali pod tim ne podrazumeva izjednačavanja s Bogom, nego naprotiv – traženja puta ka njemu. I nije čudno što je to u dvadeset i četiri veoma, veoma dobre pesme pisane malo zastarelim jezikom, sa namernim greškama i odstupanjima od savremenog književnog jezika, jer su njena razmišljanja trajna, a dan traje taman dvadeset i četiri časa, što znači da ona o Bogu i o životu razmišlja svaki dan/sat, neprekidno tražeći put bogočoveka, krećući se po zaraslim stazama verovanja. U pesmi Ko smo (prvi deo zbirke, prvi čas), pesnikinja kaže:

Tako mi tebe, Bože, pitam te ko smo!?
Ko smo mi obuzeti sumnjom
kada nam se nada iskrpila slutnjom?

U pesmi Sudbo (prvi deo zbirke, treći čas) pesnikinjina razmišljanja o čoveku/ljudima, o životu, o trajanju su veoma životna – doduše, skoro se graniče sa pesimizmom, ali je i to deo našeg postupanja/življenja:

Nà što sve kad mi Bog krade
poslednji osećaj, poslednje nade?
Nà što život kad se skrate puti?
Nà što sreća kad se umor sluti?
Nà što ići kad se nema stići?
Nà što sve kad mi život izmiče?

Ovaj ciklus pesama zacelo je najbolji i najzanimljiviji. To je traganje za smislom života bez unapred dobijenih odgovora/rezultata. Tu su svi strahovi, zablude, neverice, prevare, obmane, ali i sve istine živodajne koje teraju na razmišljanje, na traženje puta u tami, traženje izlaza kada nema puta i kada je nada na izdisaju. To je otpor svemu onome što Tvorac nije namenio Čoveku, to je tačka oslonca za dalji rad/postojanje. To su optimizam i nada rođeni i nađeni u bespuću i beznađu.
Neka čitanje nove knjige Marije Stojiljković Marstoj bude na radost i zadovoljstvo čitaocima koji će u ovoj knjizi prepoznati sebe, prepoznati Čoveka.

Grado/Italija, 30. aprila 2017.

Foto: Privatna arhiva