MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

O dvadeset i prvom času zbirke

Pisac: Koliko je usamljena umetnička duša? Hoda ovom zemljom što se život zove sama, sasvim sama. Neko bi rekao − kakve veze ima reč „zemlja” sa rečju „život”, eto to im je najbitnije, ne zašto ljudi misle kako misle nego šta misle. Nikog ne zanima uzrok misli, samo bi da misle o posledici. Ali, neću pasti pod njihovim pritiscima, pobediću i smoždiću ih sve. Opasna reč, još od žene, kud ćeš više za malograđanske noseve i cinike?! Sede po kafićima pušeći sami sebi onu stvar, somovi, idioti, skotovi, bez imalo stida i vrlina. Nema u vas vrlina, ničeg više, samo smrada ovih kučećih izmetaka! Nema čistoće, navikli ste da živite kao psi, pa režite, samo ne na mene. Svi ste vi za groblje, spremni ste da umrete, ali za razliku od vas, ja hoću da živim. Malograđanski pacovi. Pljujem ja na vas i pokazujem vam srednji prst.
Društvena mudrost: Ja imam visoke norme. Ja imam visoke principe.
Utopista: Što onda postoji rat?
Društvena kritika: Kakva budala, ovaj Utopista.
Pisac: Rešila sam da kritikujem ovo društvo. A ni svet nije ništa bolji. Ni susedi. Ni Balkan. Ni Evropa. Sve su to ista …, al’ sa Srbima živim. Sa Srbima mrem. Vole Srbi smrt. Umrite slobodno. Idite u svoje rake. Ne ubacujte mene. Ja hoću da živim. Hoću da slušam muziku. Hoću da čitam knjige. Hoću da se obrazujem. Hoću da jedem više i bolje. Hoću da dišem, jer mi je to dao Bog, da umem da dišem. Ne oduzimajte mi vazduh. Ne skidajte me sa planine. Lepo mi je tamo, na toj visini, kad sam iznad tog vašega dna…
Tišina zasela kod Pisca: O čemu ti to pričaš? Kakva ti je ovo osuda? Što Srbi ne žive? Otkud ti to? Šta ti je? Nejasna si sama sebi. Nejasna ćeš biti i čitaocima. Ispala si ludi utopista, usamljeni pesnik i pisac, neće te razumeti, neće. Što misliš da si? Što misliš da pišeš? Šta ti je? Što psuješ? Što si primitivna? Zgadićeš se Srbima. Oni su ti jedina braća. Oni te vole. Voli i ti njih. Kakva ti je ovo književnost? Kakva umetnost? Tražiš možda samilost? Tražiš možda njihovo prezrenje?
Okolina: Ludak. Cinik. Egoista. Nastrana. Odlepila. Mutava. Stoka. Imbecil. Skot. Pizda. Idiot. Idiot. Idiot.
Pisac: Ja samo želim da ih načinim boljima.
Tišina: Šta si ti, Bog?
Pisac: Nisam.
Tišina: Pa kako onda misliš promeniti Božije delo? Stvoreni su takvi kakvi su stvoreni. Ne mogu se promeniti. Nisu ni drugi narodi bolji, veruj mi. Imaju i oni svojih mana.
Pisac: Ovi naši, izgleda mi, ko da ni ne žele da vide svoje mane.
Tišina: Vidiš li ti svoje mane?
Pisac: Vidim, i te kako vidim. Vidim ih sve. Moja najveća mana sam ja sama. Sama sam sebi najveća mana, najljući neprijatelj. Što oni to isto ne vide kod sebe? Zašto se i dalje veličaju? Što su tako nadobudni? Što misle da su najbolji, prvi, neprikosnoveni, idealni, nebeski? Žele li to oni da kao nebeski narod, svi kolektivno odletimo u nebo? Neću da živim u ovakvom društvu. Zastalo je. Ne menja se. Odumire. Zar ne vidiš, tišino, Srbi su davno umrli… Ubijeni su ratovima. Znaš li, tišino, šta je to smrt? Da li si je nekada videla? Dodirnula. Osetila kako nestaješ. Odumireš. Nema te. Nema više. Nema.
Tišina zaćuta tišinski ledeno mrtvo ukočeno zatihnuto zakopano zaboravno.
Pisac: Ja sam pisac. Znaš li šta je to biti pisac? Ja sam čovek koji je svestan svojih grehova, ili koji bar želi da ih bude svestan. Okrenuta sam im, gledam ih u lice. Gledam. O, ta ljudska patnja, tako puna opisa, taj lik bola, ta nemoć nevinoga čoveka. Moram ih braniti rečima. Moram im pomoći.

*

Mislim da mi se većina proživljenog života zasnivala na servilnosti tom društvenom moralnom aspektu. Ne budi bogohulnik. Budi vernik. Idi u crkvu. Moli se.
Idi kuda i drugi, plivaj sa drugima. Ne budi svoj. Ne misli kako ti hoćeš nego kako društvo nalaže. Društvo je propisalo stroga pravila. Zna se zašto se ide u zatvor. Ja ne govorim o zločinima, zabranjenim zakonom, ja ih ne podržavam. Ja jesam za zatvore, ali ne i za lažne moralne osude.
Otkud intelektu pravo da nameće svoj stav o moralu? Šta je moral? Vrlo dvosmerna stvar. Kako za koga i kako kome koristi. Ali, suza, kajanje, sam pojedinac, njegovo srce, duša, duh. To je već nešto drugo. To je čisto. To je iskreno. To je moralno.
Svako nosi svoj stepen morala. Intelekt često voli da moral omeđi, da ga uokviri, nabaci mu par tipskih rečenica, crno-bela estetika i logika.
Ljudi vole da nameću svoju pravdu, onako kako je samo oni vide.
Možda i ja to radim.

*

Želim da završim ovo pisanje, da konačno saznam šta je zakočilo moju maštu. Odužila sam ovaj dnevnik, koji i nije to nego više potraga za nečim nestalim. Umorna sam od ovog proznog teksta. Želim mu rasplet. Srećan kraj. Nikako bolan. Nikako uzaludan. Tu mora nešto da se shvati! Ali, šta?

*

Već sam čula komentar o svojoj morbidnosti. Ali, šta ću. Jednostavno je, to sam Ja. To je Marstoj. Početnik i buntovnik u svetu kreativnog stvaralaštva.
Možda bi trebalo u nekoliko rečenica da osudim ovo društvo. Možda da kažem šta mu sve zameram.
Zaboravnost, servilnost, malograđanštinu, samodovoljnost, egoizam, slabost, lažni moral, lažnu pravdu, lažnu istinu, lažnu porodicu, korupciju, zla dela, pogrešan put. Kako uopšte iskazati rečima − nezadovoljna sam društvom u kome živim! Ako se ja krećem, želim da se i ono kreće. Ne želim više da se osećam neprilagođeno. Želim da ovo društvo sazri zajedno sa mnom, istim putem, putem spisateljske pravde i moći.
Tako je teško izraziti se precizno, objasniti, a da te pogrešno ne shvate, zbog jedne reči, zbog nestavljenog zareza, zbog baš ovakve ličnosti.
Ljudi, želim da ponovo verujem u ljubav, u dobrotu, u lepotu, u mudrost. Ljudi, želim vam isto. Želim ovom društvu to isto. Želim da se pročisti od svih zala, od svih pogrešnih smerova i uticaja. Želim mu prosperitet. Želim mu budućnost i razvoj. Ne želim da zajedno sa njim stojim zaglibljena u prošlosti. Želim da se krećem. Želim da smelo mislim i govorim. Želim da budem. Želim da bitišem. Želim da se operem od prošlosti. Želim da budem nova. Želim da progovorim, a da me shvate, a ne da mi sude.
Želim društvo u kom ću se osećati sigurno i prihvaćeno.

Komentar o dvadeset i prvom času iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj