Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

PRIKAZ KNJIGE O ROSI REČI, VIKTORA RADUNA TEONA

Piše: Marija Stojiljković Marstoj

Knjiga „O rosi reči“, koju je priredio Viktor Radun Teon, književnik iz Novoga Sada i koja je ugledala svetlost dana 2023. godine, uz pomoć izdavačke kuće „Fondacija Grupa sever“, predstavlja zanimljivu i dobro urađenu antologiju srpskog metafizičkog pesništva.

Na oko 400 strana ona predstavlja, reklo bi se, obimnu građu, koja obuhvata 55 pesnika i pesnikinja, čije je stvaralaštvo uvršteno u sferu metafizičkog pojanja, filozofskog, religijskog ili ljudskog bivanja. Poniranje u svrhu stvarnosti moglo bi se shvatiti kao njihov zajednički cilj.

Viktor Radun Teon

Foto: Dragan Nikolić Drax

Nije lako razumeti pesnika, koji u nekoliko stihova sažima svu svoju unutrašnjost. Pesma je poput zagonetne upotrebe reči, alhemijski proces menjanja stvarnosti, nemirenje sa zlom i njegovim neodustajanjem da nas sve uništi i satre sa lica zemlje.

Pa kako onda da shvatimo i razumemo metafizičku ravan u svedenim pesničkim slikama, u prelamanju suprotnosti i paradoksa, tek kao pokušaj ulaska u nevidljive sfere postojanja, kao trud da se pronikne u ono našim nerazvijenim čulima nedostižno.

I upravo nerazvijenost naših čula, od kojih posebno izdvajam ljudsko oko, moglo bi da nam bude putokaz i smernica za ispravno razumevanje kompleksnosti nevidljivog sveta, koje najčešće boravi u srcu, nadamo se ispunjenom unutrašnjim mirom.

Ali kako da imamo mir u srcu, kada posmatramo ovu našu stvarnost, koja nam se zahvaljuje tako što nam stvara sve veću zebnju, nespokoj i baca nas u depresiju. Mi smo protivnici utopije, ona za nas ne predstavlja rajsko stanje, nego ogledalo naše povodljivosti za grehom. Može li grešan čovek da ikada dosegne božansku promisao? Na to pitanje, odgovor stalno pokušavaju da daju, upravo pesnici i pesnikinje, skloni metafizičkim uzletima.

Šta je to što jednu pesmu čini metafizičkom? Priređivač ove antologije, Viktor Radun Teon, to nam objašnjava na prvim stranicama knjige: „U najširem smislu, pod metafizičkom poezijom možemo podrazumevati onu poeziju koja je nadahnuta spoznajom Boga/Božanskog ili verom u Boga i postojanje više, duhovne stvarnosti, u kojoj preovlađuju duhovne, metafizičke, sakralne, oniričke i fantastične teme, motivi i vizije, i koja se bavi promišljanjem, vizijama i uvidima u vezi sa prirodom stvarnosti i čoveka, višim svetovima, samospoznajom, prosvetljenjem, duhovnom težnjom, traganjem za Bogom, Istinom i Svetlom, istraživanjem suštinskih duhovnih pitanja kao što su pitanje prirode stvarnosti, istine, svetlosti, života posle smrti, putovanja u više svetove, komunikacije sa višim/kosmičkim inteligencijama, bićima, anđelima.“

Ne bih da ovaj prikaz antologije „O rosi reči“, pređe u puko prepričavanje predgovora priređivača Viktora Raduna Teona (koji je odlično urađen na skoro 50 stranica kvalitetnog teksta), no da postane kritički osvrt na problematiku zadiranja u onostrane svetove. Bog je onemogućio ljudima da vide stvari koje ne treba da vide, i to sa razlogom, kako bi uostalom i svaki roditelj uradio kako bi ispravno vaspitao svoje dete, kako bi od njega napravio Čoveka, u pravom smislu te reči.

Ljudi koji imaju dar od Boga da pišu poeziju su u odnosu na prozne pisce u prednosti, što im se kroz nadahnuće, polet, nevidljivi vetar ukazuju delići iz onostrane stvarnosti, koji se sažmu u nekoliko stihova i ostanu tek otisak, najčešće hermetičan, zagonetan, mističan, maglovit, kontradiktoran, arhaičan, metaforičan, natprirodan, natčulan, skriven.

Mirča Elijade, u svom delu „Sveto i profano, priroda religije“ uvodi pojam „hijerofanija“, čiji je smisao da se sveto može ispoljiti u stvarnosti, u onom što je profano. To me asocira na pojam vremena shvaćenog u linearnom, odnosno istorijskom smislu, svet se od prapočetka stvaranja klacka između dobra i zla, svetlosti i tame, istine i laži, ljubavi i mržnje, uvek razapet između lepog i ružnog, pametnog i glupog, svetog i profanog.

Svaka čovekova misao ima svoje polaritete nastale usled delovanja zakona slobodne volje. Da nema slobodne volje, Čovek ne bi ni bio stvoren, u njemu ne bi postojao um, niti osećanja, niti svest o samom sebi. Smestite tvorevinu u kavez i ona će odumreti, zatvorite joj oči i ona neće videti. Tvorevina bez svesti i delovanja zakona slobodne volje nikada ne bi spoznala Tvorca, a spoznaja je ništa drugo no vaskrsenje iste te materije, ulazak u nevidljiv svet božije stvarnosti. Otuda polariteti, zategnutost, energija, zbivanja, težina života, postojanje smrti, samo da bi Čovek shvatio ko je uistinu on, a to se dešava čim ugleda svog Tvorca.

A sada ćemo napisati par reči o pesnicima uvrštenim u antologiju. U njoj su sabrana imena poput Laze Kostića, Jovana Dučića, Milana Rakića, Vladislava Petkovića Disa, Stanislava Vinavera, Momčila Nastasijevića, Milutina Bojića, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović, Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića, Slobodana Rakitića, itd.

Ako bi me pitali koju bi pesmu izdvojila iz cele antologije, to bi sigurno bila „Nirvana“ Vladislava Petkovića Disa, a za njom „Plava grobnica“ Milutina Bojića, koje kao da su oda ljudskoj prolaznosti, tragediji i smrti. A šta je to nego ključni razlog za svaku duhovnu promenu našeg bića, nego da pobegnemo od propadanja, bola, patnje!

Jovan Dučić u pesmi „Bogu“ peva „Iz sviju stvari ti si u mene gledao, tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju“. Vladislav Petković Dis u pesmi „Utopljene duše“ kaže „U harmoniji svetlosti i tame, lik duše trajno gde se od nas krije, gde svesti nema, već ideje same, otkud bol sleće, da osećaj svije“. Stanislav Vinaver u pesmi „Likovanje tajno“ spoznaje „U mislima koje obuhvataju kružja, u jezama koje se zatežu u čvor, u najvećem i najmanjem, u stvarnom i prividnom, treperi tvar“. Ili Miloš Crnjanski u pesmi „Priviđenja“ promišlja „Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni, što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu, osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah? Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni, na koje sam, kroz blagost, i žalost i tišinu, stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?“

Momčilo Nastasijević u pesmi „Molitva“ se oglašava „Tiho po muci brodim smerni rab. Rastoči o rastoči raba. Dublje dno duši no stradanju“. Ili Rastko Petrović u pesmi „Sunčane lestvice“ promišlja „Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa, spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava“. Desanka Maksimović u pesmi „Poslanica“ se jada „Bože, ja znam da me ti ne poznaješ, slučajno ruka tvoja život mi je dala, slučajno ona me diza i obara. Bože, tebi je svejedno da li je zala pun život moj, ili dobara“.

I mogli bi tako, na nekoliko strana, da citiramo predivna stihozborja, isečke krika duše, zbunjenost uma, tragediju života, nemoć prolaznosti, nemogućnost da se probije želja da se živi bez patnje, da se shvate stradanja, da se, u neku ruku, opravda sva ta smušenost, neznanje, gorka svakodnevica, i da se nadahnuto pesnički uzleti mišlju, osećajem, jezikom u neku drugu dimenziju, u svet ideja, u božansku prisutnost, kako bi se mi nesavršeni zalečili istinom, i spoznajom, čemu sve to, to treperenje tvari, sukoba svetlosti i tame, postojanja smrti, zla.

Jer, kako u pesmi „More“ primećuje Dušan Matić „večnost je taj talas što nesmiren vrvi pred tvojim smrtnim nogama“. A kakvi ćemo biti s one druge strane primećuje Milan Dedinac u pesmi „Noć duža od snova, okovana vizija“ u kojoj stihuje „Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire! Pođem li, pod mojim hodom zračna se staza stvara, preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire, a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara.“

Ako večnost posmatramo kao svetlost božanskog prisustva, onda su to prisustvo opevali mnogi pesnici i pesnikinje. Desimir Blagojević u pesmi „Glas milostivih“ peva „Mogu li s ovo malo snage, mogu li s ovo malo duše zadržati šaku svetlosti, šaku svetlosti za vas?“.

Ali pre svetlosti treba se suočiti sa zakonima ovog našeg postojanja, sa smrću, kao prekidom niti života. Tako Stevan Raičković u pesmi „Niti“ lepo zbori „Mi se kobno lelujamo, i slušamo vetar samo, i nit po nit kako puca“. Ili Ivan V. Lalić u pesmi „Argonauti“ kad kaže „Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja“ kao da time nagoveštava da je svrha života u spoznaji, prosvetljenju, oboženju. Jer na šta bi nas zlato uopšte asociralo ako ne na savršenstvo oblikovanja stvarnosti. Ili isti autor u pesmi „Vizantija“ stvara divnu pesničku sliku „Gledali sunce, bakarni uteg nagnut u meru noći“ kao da se tom slikom naglašava razlika između Boga i raznih neistina, neznanja o njemu. Samo je jedna istina, i ta istina je u tom „bakarnom utegu“, svetlu koje obasjava tamu prostora, grejući je.

Jovan Hristić ima dve sjajne pesme „Večernja tišina“ i „Uvod u genezu“ koje kao da su poziv za predapokaliptično buđenje. Zatvoreni smo u svoje ja, kaže pesnik, kao u tamnicu. Spavamo u zimskom snu, gluvi, nemi, slepi. Trebamo opet da naučimo da dišemo.

Branko Miljković u pesmi „Crni jamb sna“ primećuje da „što više govorimo sve smo više sami“. Mi smo u snu u kojem vazduh vene, umiru svi oblici. „O kulo snage gde je plavi dan, stvar svaka kada ima lekovitu moć, i kad se rađa smisao, umire mi san“, peva Branko, kao da time hoće da kaže da postoji neki zid koji sprečava da čovek bude u dve stvarnosti istovremeno. Potrebna je klica, kao što u pesmi „Tajni zapis“ Slobodan Rakitić pesničkom slikom opisuje pravdu Tvorca, njegovu osudu, ali i istovremeno, klicu spasenja. Ili Ranko Risojević u pesmi „Jeka“ traži taj osnovni zvuk, početak i smisao. Gde je jasni zvuk koji je vaskrsavao mrtve, pita se on. Kao da cela vaseljena drhti od božanske melodije spasenja, samo je treba razumeti klica nečijeg uma ili srca! I tada će kao što Dragomir Brajković u pesmi „I bi svetlost“ peva „Neuništiva zasja zraka, ne nad tvarima već iz tvari. Upali ruka nevidljiva, plamen prvotni i sve ozari“.

A šta je ta svetlost, najbolje opisuje Draginja Urošević u pesmi „O jednosti sveta“ gde kaže „ti, neizmerni prostore, i vi, svetovi neizmerni, jedno ste sa sobom, rasuti u svevrsju i sveizmerju, sažeti do tačke i u unutrašnjosti tačke rastavljeni da se umnožite i u jednost vratite“.

„Davno mi doba dubi dub, pre crkve beše sveti lug, u njemu ispod hrastovog lista, preci čekahu rođenje Hrista“ kaže se u pesmi „Dub“ Veroljuba Vukašinovića. Da, istina je, svet čeka na spasenje, na spasitelja, na Boga. Tvorevina krvari od stradanja i vladavine neznanja. Samo istina oslobađa, a istinu zna samo Tvorac.

U vremenu u kom trenutno živimo, puno je ljudi koji misle da su stekli retka znanja i time se diče, gordi, brzopleti, usmeravaju svoje stavove ka širokim narodnim masama. Utiču na svest čovečanstva, misleći da je njima dato da igraju ulogu spasitelja, da su oni ta svetlost saznanja, klica koja će grešnu i otpalu tvorevinu da izmiri sa Tvorcem.

Ali tvorevina treba da bude dostojna tog spasenja, da bude na uskom trnovitom putu, a ne da ide putevima koji vode u zabludu. Bolje je ne znati ništa, nego znati pogrešne stvari, učestvovati u velikoj svetskoj prevari, koja utire put dolasku antihrista, vrlo smišljeno i planski.

Antologija „O rosi reči“ predstavlja sabranje pesnika i pesnikinja, koji su božijim darom za stvaranje poezije, darovali svetu naznake, slike, metafore, i poput kapljica vode, stihom ulazeći u umove i srca čitalaca, oni su delići prodiranja svetlosti u tamu naše stvarnosti. Oni su duše koje se drže uskog trnovitog puta, noseći svoj krst stradanja.

U Beogradu, 24. mart 2024. godine

Foto: Marija Stojiljković Marstoj