MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Zbirka priča „Priče iz predgrađa duše“ autorke Jelene Trajanovski Stanković predstavlja, ne tako obimnu knjigu, od nekih stotinak stranica, koja sadrži deset zanimljivih, realistično napisanih, kratkih priča, tematski vezanih za međuljudske odnose, uglavnom porodične, ili ljubavne.

U pričama, pogotovo onim sažetijim, dominira celovitost pripovednog toka i poentiranje u vidu dobro izvedenog obrta. Naslovi tih priča su srž fabule, dobro odabrani, oni uokviruju celinu pripovedanja, ukazujući na tananu nit veze izabranih reči koje čine tok same radnje.

„Čovek iz voza“ je prva priča u zbirci, svedena, ali i jezgrovita, scenski dobro postavljena, u kojoj akteri, svako za sebe, u duši nose teret lične životne drame, zbog koje na ljude prekoputa njih gledaju, nekad prijateljski, a nekad, suprotno tome.

Rečenica je lepo vođena, reči dobro izabrane, kako bi dale sklad celini misaonog toka. Atmosfera koja proizilazi iz narativa pojedinih priča odiše nekom nevidljivom koprenom iz koje izvire neka prijatnost, pozitiva, lepota opisa, privlačnost duha naratora, iako se pripoveda o teškim životnim dilemama, ratnim dešavanjima, društvenom kriticizmu, ili gubitku voljenih osoba.

Nije lako napisati kvalitetnu kraću priču. Ona je negde između poezije i obimnijeg romanesknog pripovedanja. Dok poezija može biti hermetična i tajanstvena, a roman rasplinut u detaljima, dijalozima i opisima, prostorno i vremenski usmeren, dotle kraća priča mora da na nekoliko strana da isečak nekog događaja, scenski kadriranog da se prikaže dramski naboj, vokabular mora da služi celovitosti radnje, bez suvišnih reči, kako bi se izbegla otežalost teksta preteranim ukrasima, ili opštim mestima. Jelena je u tome uspela, iako joj je ova knjiga prvenac.

U pričama se vidi talenat koji ova autorka neosporno ima za pisanje proze, jer ona dobro vodi svoju rečenicu, i kroz ljude i kroz stvari, u smislu opisa, osim unutrašnjeg stanja svojih junaka, njihovih osećanja i razmišljanja, nego i odnosa prema sadržaju prostora, u vidu kuća, grada, parkova. Ona kao da ima izoštreno oko koje joj pomaže da spoji materiju sa stanjem svoje duše i tako, figurativno, zašilji svoju olovku, upotrebljavajući pravu reč na pravom mestu.

Iz priča se vidi autorkino obrazovanje, s obzirom da je ona Master menadžer ljudskih i socijalnih resursa i stremi završavanju doktorskih studija. Ona ne samo da je pismena, što se može videti u sklopu njenih rečenica, nego je i dobar psiholog, a to je nešto što daje protagonistima ovih priča težinu i realizam njihovog intimnog sveta i tako produbljuje značaj fabule, usložnjava značenja.

Primetna je i kritika međuljudskih odnosa, pogotovo u priči „Priča iz hrama“, u kojoj autorka primećuje nesavršenost onih koji morališu o drugima, a kratki su kod svojih očiju, niti razmišljaju da li su brzopleti u iskazivanju svojih stavova, osuda prema drugima.

Gubitak voljenih osoba jedan je od motiva za stvaranje pojedinih priča. Sećanje na detinjstvo gde odrasli narator pripoveda iz ugla devojčice koja vidi svet na njenoj visini, nevinim očima deteta, koje svet i okruženje doživljava kao lepo i sigurno mesto, iako se rat devedesetih oko nje zahuktava.

S obzirom da je ova knjiga autorkin prvenac, možemo zaključiti da je ona zaista kvalitetno urađena i da će imati svoje čitaoce, koji će u njenom sadržaju uživati. Iščitavajući ovu knjigu, autorkin stil pisanja me podsetio na priče Jelene Lengold, atmosfera koju stvara pripovedni tok na knjigu „Komo“ Srđana Valjarevića, a stil oblačenja i držanje same autorke na Isidoru Bjelicu.

Jelena Trajanovski Stanković je osveženje na književnoj sceni Srbije i sa zadovoljstvom preporučujem ovu knjigu svima onima koji vole lepu pisanu reč, koja će u njima da pobudi osećaj prijatnosti, koji imamo kada pročitamo kvalitetno književno delo, koje nas nije razočaralo.

U Beogradu, 7. aprila 2024. godine

Marija Stojiljković Marstoj, književnica