Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O dvadeset i drugom času zbirke

Kako da se molim Bogu? Da li − molim te, Bože, pokaži mi put, daj hrabrosti, pruži radosti. Ili, molim te, Bože, otkri mi razlog zašto da budem pisac. Pokaži mi kako da budem srećna. Podari mi unutarnju ispunjenost, zrelost prosuđivanja.
Daj bar malo više istrajnosti. Spasi me dilema. Otkrij mi sebe samog. Išla bih za tobom, kada bi mi dao bar neki znak? Kako da shvatim tvoje znakove? Da li je moj život meni dat sa razlogom? Šta si želeo da shvatim, kakva da budem, u čemu da se iskupim, gde sam zgrešila, mogu li zaplakati pred tobom, hoćeš li tu suzu obrisati?
Zašto imam osećaj posebnosti? Zašto, kada nemam nikakve književne uspehe za sobom, zašto stremim baš Nobelu i promeni sveta, kada sam prosečne inteligencije, pred svetom nisam ništa posebno, u društvu ne umem dobro da se izrazim, a puno toga što mi ljudi pričaju, ja jedva ispratim? Da li ja to samu sebe menjam, a ne njih?
Zašto sam prazna, otupela, predata stihiji života. Svi ti kratki pokušaji za promenom te moje unutrašnje praznine, taj užasan osećaj gubitka detinjstva, isparenja bivše države, odlazak ljudi koji su me nekada okruživali, ta prolaznost i poistovećivanje sa Ivom Andrićem.
Lakše bi mi bilo da napišem roman sa izmišljenim likovima, da je čitljiv i da opušta. Ali, kao da pre toga stoji neka prepreka, užasno veliki ponor, naša prošlost, svakodnevica, problemi, nesreća, društvo, promašaji, tragedije. Ma stoji sve.
Život nije sapunica, nije nešto nestvarno kao roman sa izmišljenom radnjom i likovima. Život ispada svakodnevno dosadan i plitak, materijalan u svakom pogledu, društveno prikazan kroz televiziju.
Živim li u ubeđenju da nisam dostojna književnosti? Slama li me nemoć, ili, nepoznanica budućnosti? Puna sam pitanja, a odgovora nemam.

*

Videh je na raskrsnici s usnulim detetom. Drmusa ga, a ono i dalje spava. Juri između kola, a ono i dalje spava. Sviraju nestrpljivi vozači, psuje ih i udara nogom u kola, a ono i dalje spava.
Prodavac novina prilazi kolima, otvara se prozor, vozač plaća za njih, dok se ona upinje, i rukom, izmrljanom od zemlje, hvata za staklo koje se već zatvara. Za to vreme ono dete i dalje spava. Gužva je. Sirene bruje. Uobičajeni petak popodne. Kolaps u gradu. I eno vidim opet nju, kako pretrčava sa usnulim, i još neprobuđenim detetom ulicu.
Ide ka sredini, i viče svima, psujući sve po spisku. Psuju i nju vozači. Hteli bi dete da joj oduzmu. A ono i dalje spava, ne mrda, uvučeno u te zakrpe, poput hleba.
Nema raskrsnice na kojoj nije bila. Cele godine je tu, bez obzira kuda vozim. Nekako je uvek tu. Pričini mi se da je možda dete, malo sitnije ili krupnije, da je možda već u uzrastu kada bi trebalo u vrtić da se dâ. Nekada kao da ima zagasitu crnu kosu, sa loknama, a nekada, kao da kose i nema. Pomislila sam nekoliko puta da to nije isto dete, ali mora da jeste, jer ono uporno spava.
Zapitah se, zašto to dete stalno spava? I ukaza mi se odgovor, kao grom udari me, i urliknu mi, mora da se u snu to dete molilo Bogu da ga izbavi s te raskrsnice!
Trgnuh se na pojavu zelenog svetla na semaforu, i pre nego pokrenuh kola, koja su mi bila prva u koloni, spazih kako se trzaju dečije nogice, kako se glavica iz te prljave krpe izdiže.
Susretoh sanjivi mu pogled. Sažalih se. Htedoh na brzinu da otvorim prozor, i dam sitninu, ali svirali su, prokleti nervozni vozači Beograda, svirali su.
Uvek je kasno da shvatimo tuđe razloge, za tragediju na koju je taj neko naviknut, pomislih. Vozač iza odgovorio mi je potvrdno gromoglasnom sirenom kao opomenom da ćemo mi zakasniti da opravdamo sopstveni život pred Bogom.

FINIS OPERIS ILITI KRAJ PRVOG METATEKSTA
(komentara u vezi sa nedovršenom zbirkom pesama)

Komentar o dvadeset i prvom času iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj