MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

2.2. Preostali časovi prvog i drugog
dela zbirke

Čas dvadeset treći
(prvi odgovor Boga)

Ikone vekovne izgradiše sad put do mene
i ne slutim ko sve tud sad proći mora
ko preko neuništivih železnih okova
al ja se ne brinem moje čedo za te
ja se ne brinem za tvoju miso pokajanja
jer verovah u nju neprestano…
ja se čedo moje ne bojah za te nikada
jer znadoh da ti pravoga straha ne imaše ikada
pa kud mi se sad stade obraćat tvoja teška reč
o prokletog li ovoga dana…
zar se tako malo vere raspoznavaše u te sad
zar ne znaš da do mene vode neki čudni puti
a kraj njih sreća će da ti se sluti
nepomična kao cvet negdašnjeg dečjega vremena
o zar za te da se bojim
ti što sa sutonom večito u lice zboriš…
Ne za te se ne bojim
pa što se onda bojiš ti kad mene hoćeš slediti.
Zar propast? O grdnog li vražjega razloga za svaku laž.
Ne to nije propast već tvoj spas koji nigde ne vid se,
ne to nije propast već spasenje, umirenje i zadovoljenje
al samo ako izdržiš bat tvojega najsporijeg koraka
sledi ti tek onda nagrada vaskolikog ljudskog svepraštanja.
U šta veruješ u šta se uzdižeš to ćeš i biti
kojim putem se primicati kroz nepreglednost stvari ko kroz magle
to ćeš sam otkriti jer tajna spasenja uvek je na tebi.
Ako sam ja u tebe oduvek verovao
zašto ti to nikada nisi…
i ko prekor ti reč moja dođe sad
al ne boj se, jer ja te voleh odvajkad
i ko nepravda da te mori al ne kloni
jer moje srce tvoju dušu će da zakloni
kad god te nešto mori i puno puta i umori
ne samo to ne, ne kloni
nikako ne kloni…
svom dušom svojom
svom pameću svojom
svim srcem svojim
Samo to ne. Ne kloni,
nikako duhom ne kloni.

Čas dvadeset i četvrti
(odgovor Grešnika Bogu)

Zatočenik sopstvenoga nepokreta
ka slobodi bi da se vinem ka slobodi pokreta…
i čuh te sad čuh
čuh tvoj govor Gospode
kako me milovati stade…
i za te ću stremit beskonačnom
i zbog te ću stradat bespomoćnom
nevidnom zaslepnom opakom
istorijom svojom svom.
Sve za te. Učiniću sve za te.
Ka povratku samom sebi Oče
ovaj Grešnik kreće sad.

DRUGI DEO ZBIRKE
(doba vraćanja, traženja, pobeđivanja lažne i
pronalaženja prave porodice)

Čas prvi
(pitanje Grešnika)

Snivah Bože opet trenove uspomena
kako započinuše govore svoje
a ono dok oni govorahu
jad u mni koji nikada ne pade
zaman upade u sunovratno podnožje
svojega sopstvenoga probuda…
i ja se probudi Bože
ne isceljen već satrven
krvlju toga sna obliven
od svih tih prikaza se bojah
od svih tih likova se stideh
za neverovat suzi što ne pade
već naprasno stade
ne klizi više po meni
sada ko kamen je…
zar zauvek ogranak nesreće
mora istrčavat na put sreće
da viri ko krajolik starih zabluda
o do mene će do mene će hoditi namerno
i zauvek u men pravit drvored nereda
zasad ni sunca nema dovoljno
ni vazduha za disaj
a i što će mi sunca a i što će mi disaja
što će mi sve to kad sudnjega časa slutim koračaj…

Lažnog li ga vidim to ja?
Da li se to od mojega bola
svi dani uvek sudnji činjaše?
Lažem li ja to opet sebe sama?
O Bože zarad nepotonuća misli mojih
zarad neskliznuća u crnu rupu osame
zarad nesvanuća u mni očajnoga bezdana nemoći
i sve zarad vaskrsnuća čitavoga naroda čovečanskoga
Klici Bože semenu svojemu sopstvenome
vratio bih se ja…
Ali gde se denut, kud se zaputit?
Kako stić i s kime ić?
Sad put ovaj ko potop mi liči
a magle ove ko prokletije
o prokletijeh ja ne vide odskora.
Ne Bože bez te
ja neću imat ni puta ni istine
ni visine ni čistine ni morala ni snage za vraćanje.
Zato Bože
pokaži mi rukom svojom blagošću svojom
pokaži mi duhom svojim srcem svojim,
gde je vraćanje moje? Gde je zemlja moja?
Gde je narod moj? Gde je ognjište moje?
Gde su bližnji moji? Gde je jablanovina moja?
Gde se to denuše misli moje? Gde ja to tražim spasenje svoje?
Odgovori mi Bože odgovori mi baš sad
dok se narodi sukobljavaju i dok stradanja prikazuju
nemoć dostizanja slobode nebeske istine vaseljenske
slike real-utopijske stvorene za narode sve.
Noge im prikovane na tlu ljudskoga nemenjanja
stajaše tamo kao senka večitoga mrtvila
kad ne spoznavaše put kojim bi ih vodila
mogućnost vere u postojanje vremena boljega…

Ali zašto se usudi da baš Tebe sve to pitam?
Zar prema Tebi grešnik ne bejah veliki ja?
Zar Tebe ne izdadoh kao što izdadoh ognjište svoje?
Zar ne spalih ikone tvoje, kao što spalih verovanje u bližnje svoje?
Zašto se usudi baš Tebe da pitam baš Tebe da prizivam?
Ja Grešnik grešniji od svih zala…

Čas drugi
(drugi odgovor Boga)

Na raskršćima svojijeh muka ti pričaš sam sa sobom
kao slika grešnika koji položi ruke na litice bespuća
da se strmoglavi u te prokletije paklenoga haosa
ne želeći pritom da vidi ima li nade ima li povratka
na usputnim stanicama do sopstvenoga ukopa…
u vihorima višesmernih stihijskih vetrova
ili u virovima sopstvenih kajanja sopstvenoga tamnovanja
sa sve teškim okovima tvojega bivstvovanja
ti svoje ruke zaveza Grešniče iako ta osuda ne beše od mene…
i kao da zebeš nekom čudnom zimom
koja tu u tvojemu srcu kvari sliku toploga leta
tvoja duša je kao santa leda duša koja nema poleta…
da ko ptičiji let bude ti sanak lepršav i lak
a telo ko titraj večnoga rađanja sunca…
al ti ne vide tako umotan u klupko istorije svoje
da grešnici uvek najviše sami prema sebi zgreše
pa nema te presude pa nema tog oprosta
koji grešnika od samoga sebe može da razveže…
i ti se vidim usudi mene da tražiš
i u tom usudu svom ne umeš ni pravo da misliš ni pravo da zboriš
kad bih te mogao opisati na platnu nekako oslikati
Belilo bi ti bilo lice, Bol duša, Besnilo razum, a Bombe namere…

opasno zboriš opasno snivaš
snove u kojima Vaskrsa više nema
snove u kojima verovanja iznova nestaju
a mrtvi svoje rukohvate nad njima dorađuju…
to su teški časi kada se crne vrane
na tvoje oči da ih iskopaju stropoštaše
i ti u očima svojim ništa više sada nemaš
sem te nedostupnosti gordosti
sem tog prkosa i uzaludnih kajanja…
ja u njima nigde više ne vidim mesta Grešniče
za tračak svetlosti koji izvire iz dubine tame
za smiraj sutona u ove hladne sate
niti vidim da u njima nešto ostade
od ljubavi majke tvoje od dobrote oca tvojega
od lepote sestre tvoje od mudrosti brata tvojega…
to tvoje oči iskušenjima oslepljene vraćanje svoje ne sagledaše
pa misli lutaše od trena do trena od sata do sata
od dana do noći od godine do veka
od veka do večnosti…
sve dok se u nekoj od tih večnosti ne primiriše
te u njoj ukopaše zgasnuvši svoj plam
te ne osta ni traga ni dokaza da su ikada
stari jad i težak čemer promišljale
E Grešniče Grešniče
Veliko će biti Vraćanje tvoje.
Dosezanjem mene izbavićeš sebe.
Izbavljenjem sebe vratićeš sebe Sebi.
Na veliku potragu za Sobom
ti Grešniče moraš krenuti sad,
a ja te ne boj se uvek vidim
i sve o Tebi već unapred znam.

Čas treći
(Suočenje Grešnika sa grehom, prolazak kroz Zločin)

Dusi dedovine…
Želite li pred vama da se zakoljem
nožem kojim ja zaklah?
Želite li pred vama da se zadavim
žicom kojom ja zadavih?
Želite li Dusi dedovine
mrtav sad pred vas da padnem?
Jer kajanja mi buše okvir očni
a ruke biju starim zločinima.
Ko sam ja u ovom času?
Mrtva duša mrtvog tela
ili proslavljeni glasnik
svoga nedela…
Boli glava od…
boli telo od…
boli misao od…
krvavog prošlog rata.
Još se vidi sećanje
i pokraj puta leševi
u šumi krikovi silovanja žena
još se muti otrov
u dečijim tanjirima jaslama
puši se lomača oganj
a odrana koža u ustima pasa
more su to prevelike
more učesnika rata
spasite me dusi
ubijte me ko što ja ubih
svoga negdašnjega brata.

FINIS OPERIS ILITI KRAJ PROTOTEKSTA
(nedovršene zbirke pesama „Časovi dostizanja Boga“
i Uvod u „nevidljivi“ Epilog „Časova stizanja Boga“)