MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

PREPLITANJE VIDLJIVOG DNEVNIKA PISCA U POKUŠAJU
I NEVIDLJIVOG DNEVNIKA PISCA IZ BUDUĆNOSTI

O dvadeset i trećem času i svim preostalim časovima
nedovršene zbirke pesama

Likovi iz dve priče o Ulici i Zločinu

Pisac iz budućnosti: pisac koji veruje da književnost, odnosno pisana reč, može da uništi zlo u Čoveku, pa čak i Rat.
Kvazipisac Marstoj: pisac koji bi želeo da veruje, ali zapravo ne veruje, da književnost, odnosno pisana reč, može da uništi zlo u Čoveku, pa čak i Rat.
Grešnik: glavni junak nedovršene zbirke pesama «Časovi dostizanja Boga», ubica vrlina. Sam je u sebi ubio Ljubav − Majku, Dobrotu − Oca, Lepotu − Sestru i Mudrost − Brata. Sada ih želi vaskrsnuti iz mrtvih i tako vratiti Ljubav, Dobrotu, Lepotu i Mudrost, tu svoju pravu porodicu, i odreći se, istovremeno, one lažne koja ga je, uz pomoć onog Đ…, obuzela.
Majka: osoba puna ljubavi, sposobna da rodi novi život.
Otac: osoba puna dobrote, skroman, smiren, tih, povučen, sposoban da prašta.
Sestra: osoba, koja pored, prelepog fizičkog izgleda, zrači unutrašnjom lepotom, izvor kreativnosti i muza umetnosti.
Brat: osoba mudra i učena, znalac, predstavnik nauke, čovekovog razvitka, dometa, intelekta. Galantna osoba, uglađena, doterana, svesna sebe i onog što zna.
Dete: predstavnik rađanja ljudskog roda. U vezi je sa likom Grešnika, koji prihvata, u ratu, osobine lažne porodice, i tako ubija to Dete u sebi. Ubija samoga sebe.
Bog: Tvorac svega i suprotnost onom Đ…

U L I C A
(prva priča)

Pisac iz budućnosti stoji nasred Ulice.
U Ulici, u piščevoj mašti, nema ničega i nikoga. Samo pust crni asfalt i pokraj njega skorela blatnjava zemljana površina. Na tom mestu, Pisac čeka na Boga. Rekao je da će da dođe. Kako se ovaj redak ispisao, utom se Bog, kao što beše i obećao, pojavi. Pisac, priupita Boga da li mu može pomoći da izgradi ovu opustelu Ulicu.
A zašto želiš da izgradiš tu Ulicu? – upita ga Bog.
Želim da je izgradim, jer je ovako pusta, isuviše ružna. Nema ovde života, samo smrti, a Ulica se pravi, valjda, tamo gde ima i Života. Vidi Bože, nema ni zelenila, ni kuća, a ni ljudi. To je tužno. Opseda me ova Ulica, i ne da mi da pišem ni o čemu drugom, sve dok je ne izgradim, ne ozelenim, ne udenem u nju ponovo Život – izgovori u jednom dahu Pisac.
Dobro – reče mu Bog. Pomoći ću ti da ponovo izgradiš Ulicu. Prvo uzmi beli papir i olovku u ruke, sedi na crni asfalt, a pre tog, pospi malo one okorele zemlje po papiru, približi nos, i misleći na mene, udahni tu zemlju punim plućima.
Pisac učini, baš sve kako mu je rekao Bog, i stade čekati i čekati. Čekao je tako, dan i noć, noć i dan, sedeći na crnom asfaltu Ulice puno vremena, dok naposletku na beloj hartiji, posutoj prahom Zemlje, ne krenuše da se pojavljuju crna kucana slova. Video je pojavljivanje naslova „Dnevnik Pisca u pokušaju“. Pojavila se i prva rečenica „Nešto mi ne da da pišem…“. Nastavio je da čita tekst, pognute glave, skoncentrisan, usredsređen i radoznao.
Vidi, vidi – reče Pisac sebi u bradu. Neko piše tekst.
To piše Marstoj – reče mu Bog. Ona je Ti, ali na Zemlji, u realnosti i svakodnevici. A Ti si njen Cilj. Ti si zapravo Pisac toga teksta, samo što si ti pozicioniran u budućnosti. Ti si deo njene priče, tog pokušaja da se izbori sa Ratom, da ga ubije rečima, i to ne samo njega, nego i samo ljudsko Zlo. Ti si, dakle, pišče iz budućnosti, Marstoj.
Što je ona tako tužna? – upita Pisac.
Ne može da pronađe Tebe u Sebi, a more je velike brige – reče mu Bog. Juri stalno za iskazom, misleći da će te tako dostići, probuditi, shvatiti, ali joj teško ide, jer je koči onaj moj malecni suparnik, znaš ga onaj Đ….
Aha…reče Pisac.
Vidiš − nastavi Bog. U svakom ljudskom biću ugrađeno je da može da bude i pun Ljubavi i pun Mržnje, i Dobar i Zao, i iznutra Lep i iznutra Ružan, i u glavi Mudar i u glavi Glup. To igramo neki sudbinski rulet, cela Vasiona i Ja − Bog, i pritom, samo zbog ravnoteže, moramo katkad, da ubacimo među ljude i mog suparnika, ma čuo si za njega, znaš ga, onog Đ…, a on me toliko nervira, iskide mi živce. Namerno, meni u inat, neće da nestane i oslobodi Čoveka svoje napasti. Istorija ljudi samo ga je još više ojačala, ali, ja se ne dam. Ipak, ja sam Stvoritelj Vasione, a ne on – reče Bog i nestade.
I tako, Pisac iz budućnosti nastavi sa iščitavanjem Dnevnika Pisca u pokušaju, sve dok nije stigao do dela u njemu, nazvanog «Časovi dostizanja Boga». U prvom Času zbirke pesama, Pisac ugleda Grešnika, glavnog junaka časova, koji, na njegovo iznenađenje, uz pomoć građe stihova, odskoči sa njih, i tako iskoči iz „Zbirke“, i uskoči u „Ulicu“ sa crnim asfaltom, na kom sedaše Pisac iz budućnosti.
Ja sam Grešnik – predstavi se on Piscu iz budućnosti. Pokušavao sam da pomognem Marstoj da me shvati i oblikuje onako kako sam ja stvarno i oblikovan. Ali izgleda da me Marstoj, bar za sada, ne može razumeti i shvatiti. Za sada se stalno poistovećuje sa mnom, iako ja Grešnik, nemam veze sa njom. Ja sam lik iz njene mašte. Ja sam glavni junak njenih „Časova dostizanja Boga“. Šta ti misliš, pišče, zašto joj je tako teško da završi ovu nedovršenu Zbirku pesama? Zašto se poistovećuje sa mnom? Zašto je sva tako uplašena, u strahu, u sumnji, niska pred sobom? Da li ju je vreme u kom živi udaljilo od mene Lika, Tebe i Boga? Da li je sama kriva za to?
Pisac začuđeno promatraše Grešnika. Otkud on tu, u Ulici? Odjednom mu se otvori pred očima i on započe oštar govor svoj:
Pa to si Ti. Ti si za sve kriv. Ti si razlog što Marstoj u mene ne veruje. Ti si kriv za rušenje Ulice. Ti si izdao Pravu porodicu. Ti si u sebi ubio svoju Majku, Oca, Sestru i Brata. Ti si u sebi pogazio veru u Ljubav, Dobrotu, Lepotu i Mudrost. Tebe je obuzeo suparnik Boga, znaš ga, onaj Đ…. E taj Đ… je kriv za vremena zla. Đ… je kriv što postoji Rat. Ali, ne bi Đ… imao toliko snage, da nije takvih kukolja kao što si Ti, Grešniče. Kako si mogao da poveruješ u Đ…? Kako si mogao da se sprijateljiš sa njim? Zar je on tvoja porodica? Zar te je Đ…, a ne Bog, stvorio? Ti si kriv za Rat. Ti si kriv za ubistva. Ti si kriv za smrt roditelja one dece. Ti si u sebi srušio Dom, spalio detinjstvo. Ti si taj koji je poludeo. Ti si odmetnik od Boga. Ti si sam prema sebi najviše zgrešio. Izdao si sebe samog. Izgubio si svoju detinje nevinu dušu – izgovaraše maratonski hitro Pisac iz budućnosti, unoseći se Grešniku u lice, koje postajaše, sa svakom izgovorenom optužbom Pisca, kao božijom kaznom, sve više smrknuto, nervozno, pa onda i pred plakanjem, onim čija se suza najteže otkriva i proklizava. Grešnik se zaledi.
Da, priznajem, kriv sam. Ja sam sve to uradio. Pokušao sam da se pomoću stihova te zbirke spasim, operem, okrenem ponovo ka Bogu. Veliko je breme moje, vasionska dužina tuge, očaja i kajanja. Ne volim sebe. Mrzim se. Kaznio sam samog sebe da ne mogu da umrem, i da večito plačem nad svojim Zločinom. Marstoj je pokušala, kao i sam Bog što pokušava, da mi pomogne da vratim svoju pravu porodicu k Sebi, da ih vaskrsnem, oživim. Pokušali su, i ona i Bog, da unište Zlo u meni, da probude Dobro. Pokušali su da speru ružnoću s mog lica i duše, da bi lepotom ponovo zasijao. Pokušali su da me nauče mudrosti, jer onda bih shvatio da sam bio glup. Pokušali su sve to u cilju Ljubavi, da ponovo volim, i sebe, i svoju Pravu porodicu. Cilj Marstoj je odbrana Deteta, ukopanog u meni. Marstoj me kroz Zbirku pesama, vraća tom Detetu u meni. Vraća me Bogu. Ali, meni je teško da zaboravim na užase Rata, da zaboravim na strahote koje sam sejao, da zaboravim na svoje grehove, kajanja me izjedoše, noge su mi preteške, misli pune samoubistvenih namera, a znam da sam sebe samog kaznio da ne mogu umreti, baš da bi se stalno kajao, plakao, ridao, kudio se.
Pisac ga gledaše pomno, pokušavajući da pronikne u njegove oči, zatamnjene strašnom mukom. Nastade stanka, tišina se umeša između Pisca i Grešnika, i tišinski se zatišini. Svo troje tako ćutaše i ćutaše, dok ne proćutaše sve izrečeno. Tišina se tada odtišini, a Pisac se oglasi: Znaš šta, ako se ti iskreno kaješ, daću ti jedan zadatak da ga rešiš.
Kaži koji je? Daj ga? – prozbori znatiželjno Grešnik.
Pošto si ti, Grešniče, posejao sva ta Zla, ajde, sad lepo, vrati sve kako je nekada bilo. Iskupi se za sva svoja zlodela. Idi, pitaj Boga, da ti dozvoli da ga dosegneš da bi povratio snagu Ljubavi, Dobrote, Lepote i Mudrosti, i da sve to iskoristiš da poseješ ovu skorelu blatnjavu zemljanu površinu, što se prostire pored crnog asfalta Ulice.
Važi, pišče. Učiniću to. Pomoći ću ti da izgradiš svoju Ulicu. U pravu si. Ružna je ovako pusta i bez igde ikoga.
U tom momentu Grešnika nestade iz Ulice. Pisac ponovo vrati pogled na rukopis, i u delu posvećenom zbirci pesama, nazvanoj «Časovi dostizanja Boga», primeti kako onaj Grešnik, brzim korakom, stade da preleće iz jednog stiha u drugi stih, iz jednog časa u drugi čas, sve dok ne dođe do kraja te nedovršene zbirke, tačnije do onog Časa, koji je govorio o Dusima dedovine i proživljenim strašnim mukama učesnika rata. Pisca iz budućnosti taj Čas naman zgrozi, pa odluči da se vrati u redove koje je Marstoj pisala, pokušavajući da shvati što su joj stihovi te Zbirke, bili baš takvi.
Pisac iz budućnosti primeti da kvazipisac Marstoj započe sa komentarisanjem svakog časa zbirke, misleći pritom da će tako ne samo razumeti i dovršiti započetu zbirku pesama, nego će pre svega pojasniti sebe sebi, izgraditi se kao pisac, iskazati se savršenim, skoro božanskim, iskazom.
Posmatrajući tako s te svoje pozicije iz budućnosti, Pisac ugleda da Marstoj zastade sa komentarisanjem dvadeset i trećeg časa zbirke, jer nije baš najbolje razumela šta je zapravo tu Bog rekao Grešniku.
Stalno je, usled svoje preemotivnosti i preosetljivosti, mislila da glavni junak časova i nije više lik iz njene mašte, jer mu je prenela isuviše svojih karakteristika. Štaviše, najveća sličnost između Marstoj i Grešnika bio je veliki osećaj gubitka. Kao i On, i Ona se kajala. Kao i On, i Ona je imala svoje grehove, mada minorne, u odnosu na Grešnika, ali prevelike, u odnosu na njen ponos.
Stidela se svojih grešaka, htela je da se iskupi, ne samo pred Bogom, ili drugim ljudima, već i pred sobom. Imala je zbog nečega duboko zakopanog u duši, uporan gubitnički osećaj. Htela je da odigra najveću bitku u svom životu i da konačno dopre do same sebe. Pisanje tog teksta, poput dnevnika, u kom će se surovo ispovediti, bilo je sredstvo za pobedu nad sobom.
Takođe, trebalo je da pobedi i vreme u kom je živela, da se izdigne iznad te svakodnevice i da u nečemu što joj je izgledalo kao san, najzad i uspe, a to je uspeh njene priče. Mislila je, ako uspe kao Pisac, da će smanjiti taj užasno veliki osećaj gubitka koji ju je nagrizao u životu. Tako bi postala Pobednik, kao onaj sa Kalemegdana.
Stoga je i težila vrhunskom književnom priznanju, nobelovoj nagradi, pa je uzela da se perom bori baš protiv Rata, jer je znala da je borba protiv njega samo perom izuzetno teška, te bi stoga i pobeda bila veća. Samu je sebe sa tom nobelovskom težnjom osudila, jer se nije dovoljno poštovala. Mislila je da je kao pisac Niko i Ništa, da je glupa, da nema šta drugima da kaže. Uspeh u pisanju trebalo je da bude dokaz da to nije tačno, da ona ima šta da ljudima kaže, i da to rečeno nije trivijalno, niti malograđansko, nego uzdignuto ka budućnosti.
Pisac je posmatrao kako Marstoj misli da su časovi nekako uski, stisnuti u stihu, suviše cvrkutavi, i da ne daju da se vidi šta se tu zaista odigralo. To nije bio roman koji to pojašnjava, u kom su dijalozima likovi izgrađeni, opisima predeli oslikani, u kom se vidi uvod, zaplet, rasplet. To su bili iskidani stihovi, svaki je opisivao segment celine. Sva ta zbirka delovala je autoru kao isprekidana radnja. Falio je širi opis o svakom času zbirke, pa je autor proširivao svaki čas sa ličnim komentarom.
Pisac spoznade da se u prvom času zbirke lik iz mašte Marstoj pitao pred Bogom ko je on i ko su drugi ljudi, u tom društvenom sledu, tom zlom vremenu, obuzeti sumnjom, nadom koja sluti kraj, ništavni u vremenu, bez učenja o viđenom, onom davno prošlom, zastali u govoru, sa zaboravom, puni srama, razvrata i straha od Boga, tanki sa znanjem, uhvaćeni u smeni dana i noći, u njihovom bezličju i sličnosti, nesvesni više vremena koje protiče.
Drugi čas je govorio o okamenjenosti duše junaka časova, pune stida od sebe same, sa nemirom, duše koju spoljna okolina od ugledanosti u samu sebe ne može da otrgne i koja u toj okolini vidi samo svoju tamu, duša koja bez obzira kuda da korača i koji put da uzme, samo sumnja i sluti, zapisuje se u stihu, nagoneći tako breme svoje da se pokaže, vapeći za golubicama, isceliteljkama ljutih rana, kad ona sama ne zna kako to da uradi, ne zna ništa da reši, ni kud da ide, ni kako da stigne, usled lavirinta u kom je sakrivena.
Treći čas je pevao o sudbini junaka časova protiv koje on ne može, o patnji koja ga zbog tog razjeda i umara, a koja traje dugo, i čini ga nesrećnim čovekom u odnosu na druge ljude koje gleda radosne. Junak se trudi da se uz pomoć Marstoj zapiše perom u stihu, ali pritom, ne želi da u svoj crni čas uvuče i one radosne ljude. On ne može pobeći od crnih misli što ga more, te gubi želju za radošću i htenjima, zatupljuje se, plače nad životom, otuđen od Boga, bez osećaja, nade, puta, samo sa umorom od takvoga života.
Četvrti čas je pripovedao o ratu čiji je učesnik junak časova bio, a čija surovost ga beše, u prošlosti, obuzela, te je on izgubio sebe, prestao da veruje u Boga i dopustio da ga ratna mržnja i besnilo obuzmu. Ali, sada kada je uvideo da je Grešnik, duša mu umire, pokapana krvlju rata, te on sad ne shvata šta mu oči vide, postaje sam sebi nebitan, i bez nade u spas.
Peti čas je dodirnuo sećanja junaka časova na slike ratne strave, koje on želi da odagna i zaboravi, te izbledele oslikane družbenice njegovih misli, taj njegov usud. Junaku se istina iz tih ratnih slika otkriva, okrutna, te se on nje stidi, zavija svoje misli u crno, obavija se, setom.
U šestom času zbirke junak časova, uz pomoć kvazipisca Marstoj, uzima olovku u ruke, ali mu se ona čini zatupljeno, jer ne zna kako da iskaže svoja osećanja i ispuni želje, pa zbog tuge nema dobru rimu, ni slovo, ni reč, pa ni samog sebe. On priziva pepeo nestanka, posejan u prošlom ratu, i Jablana da ga umori, i ratne strahote da mu spale misao, jer ne vidi više smisao bez Korena. On neće da piše, niti da sluša radosni ptičiji pev, niti graju raje, koja mu se čini grabežnom, suludnom, otimačini sklonom, Bogu nesklonom, raje koja juri samo za parama, za novim Ratom, tako puna mržnje i laži. Ali, junak časova je, istovremeno, i u dilemi, da li on to opet sebe laže.
U sedmom času, junak peva o teškom shvatanju onog što piše, o neviđanju svetlosti sunca, o tmini koja je u njemu, o pohodima starih saigrača/ratnih strahota, o noćnim morama u kojima ga pohodi šuštanje lišća Jablana, drveta iz njegovog detinjstva, koje je Rat zapalio.
Osmi čas je posvećen tom Jablanu, zbog kog junak časova gubi razum i govor, pokušava da negira ono što se Jablanu desilo, seća se druženja sa njim u detinjstvu, ali, istovremeno, i užasa rata koji ga je pohodio. On iz očaja umišlja da Jablan još uvek može da bitiše, da zamiriše, da se zanjiše, i da se povije nad njim. Međutim, on zna da je istina nešto drugo i da krošnje Jablana nemaju više onaj isti zvuk, da je u njegovoj okolini vreme stalo, da nema više tamo dola, ni mirne reke, ni obasjanog suncem, puta. To našeg Junaka časova more suze krošnji Jablana, tog avetinjskog duha, koji ga doziva u snu, šuštanjem svog odumirućeg lišća.
Deveti čas je pevao o korenima, urezanim duboko u srce junaka časova, te on oseća njihove trzaje. Zadnji trzaj korena najteže mu pada, jer svedoči o vremenu prošlom od dana napuštanja dedovine. Zadnji trzaj korena govori o vihorovima rata što pregaziše i Jablan, i šumu, i školu, i kuću, i ljude u njoj. Junaka gubitak korena, i taj njihov zadnji trzaj, seče ko nož, te on pada, pa ustaje, pa ponovo gleda u taj poslednji njihov trzaj, želeći da se ubije. Kad popusti taj zadnji trzaj, ostaju mu samo utvare prošlosti, senke duhova.
Deseti čas je posvećen kolevci iz ranih dana, ljubavi prema njoj, žalu za njom. Sad junakovu kolevku pokriva tama, te mu ostane samo sećanje na srećne trenutke iz nje, na majku, na pesme.
U jedanaestom času opevani su momenti zakopavanja sa zaboravom kuće i otadžbine. Junak posmatra kako neko zakopava staru novom zemljom. Međutim, on ne želi da to isto učini. On je spoznao značaj zavičajnog trema, tu toplinu starog kotla, nadstrešnice, kućnog praga. Njega bole ti ratni vihori koji su mu kuću pohodili, on žali za zakopanom starom zemljom, za hladovinom stare dudinje, ranjiv je i srce mu je slomljeno.
U dvanaestom času, junak se seća ratnih siročića. Za njega su oni kao mali ’tići, s tužnim žalima u sebi, kojima su neki zli ljudi lepet krila i pev zaustavili. Oni ne mogu biti srećni, ni poletni, jer nemaju ni majku ni oca. Sami su, a mali su.
Trinaesti čas opeva ratna bojna polja. Na tim krvavim poljima junak časova vidi popa sa učenicima. On je svestan da će se to ponoviti, da se od ratnih polja ne može pobeći, da se istorija ponavlja uzrokovana istim stvarima. Junak časova na tim poljima gleda u pale borce, vidi kako su iskušavani đavolom, zamišlja kako se, i u smrti, međusobno užasom sudbine dovikuju.
U četrnaestom času junak spominje prvi put svoju izgubljenu Pravu porodicu − Majku, Oca, Sestru i Brata, koji su pomoreni, pod zemljom i za kojima su upaljene crkvene sveće. Teško mu da ponovo sve što je bilo proživljava. On želi da se pročisti, da sebe preporodi. Ne želi da pritom napravi neku grešku.
U petnaestom času junak časova sebe unižava, svoju reč, stih i zove ih niskim, u odnosu na cilj koji želi da ostvari, a to je Vaskrs svoje Prave porodice. On se kudi, jer zna da je nije ispravno video, da je prema njoj zgrešio, da ih je u sebi ubio. On se toliko kaje, da misli da ga ni smrt ne bi iskupila.
Šesnaesti čas govori o mržnji junaka prema sebi, o tim hordama kajanja koje ga opsedaju. On zna da je ubio sve plemenito u sebi. On se boji svojih očiju, strepi od ruku, zazire od lica, stidi od jezika, jer zna za težinu svog Zločina.
U sedamnaestom času junaku prilaze seni umrle Prave porodice. Kad mu priđe majčina sena, on sebe umrtvljuje, svoje želje, htenja, misli. Kad začuje strah u srcu očeve seni, on zaustavlja svoje dodire, pokrete, stremljenja. Kad vidi senu sestrinog uplakanog lica, odbacuje znanje, ubeđenja, verovanja, a kad mu priđe mudro pitanje bratovljeve seni, sva mu mudrost, gordost, poletnost biva pokošena. Kad sve te mile seni mu priđu, junak upada u očaj, u plač, i svega se seća što je bilo, dok se, naposletku, i sam sebi ne pričini kao sena.
Osamnaesti čas priča o ludilu usamljenosti junaka časova, o gaženju sebe u odnosu na druge ljude. Junak zna da je Rat mržnja, da se Čovek u njemu ne poštuje, da je on Niko, da nikad nije ni imao Život, Pravdu, Veru, Istinu, Ljubav, Boga. To su drugi ljudi imali, oni koji su miliji Bogu. On je Grešnik, te stoga, neće da ide kud i ti drugi ljudi, koji su za njega rekli da je lud, a kao razlog za to naveli, da nije kao oni i da im je to i sam Bog rekao. Stoga našem Grešniku, drugi ljudi reči uzimaju za zlo, jer po njima, on je glup, nizak, podao, ništavan, zatupeo, pokvaren. Junak sebe stoga ni ne poštuje, jer je Grešnik i pripada paklu, a greh mu je što je svoj, skrojen sa sudbinom, nastao takvim kakav je.
U devetnaestom času oko našeg junaka nalazi se Nigdina. Nema tu pravog puta, samo zaborava i lika izguba, samo pesma smrti, njen čemer. Kako će Grešnik sam protiv drugih, uglednih, pravednih, ispravnih i normalnih… On želi da se uzdigne iz sebe takvog, ali je zapeo u Nigdinu, gde su dani teskobni, noći neprespavne, gde mu sviće besmisao u smislu, a duša grca u bunilu. On želi sebe da odvede do viših visina, te se utrkuje sa vremenom, i samim sobom. Tu u Nigdini, naš junak poziva smrt da mu dođe.
Dvadeseti je čas imenovanja smrti, govora o njoj.
Dvadeset i prvi čas junaka odnosi na groblje. Tu nema ni misli, ni sunca, ni neba, ni gora, ni mora, ni cveta, ni ptice leta, ni ljudi vreve, ni laveža pasa. Junak časova je svestan da opisuje neopisivo, iskazuje neiskazivo, gleda nedokučivo i dodiruje nedodirivo. Spasa za njega nigde nema, samo mrkla tama i ta stara ratna drama preostala u srcu. On u toj velikoj tišini groblja do Boga teško dopire.
Dvadeset i drugi čas je molitva našeg junaka Bogu. On tako izmoren strašnom mukom doziva Boga da mu ponovo dođe. Moli ga da ga iskupi za sva zlodela i za sva zverstva, da bi ponovo imao svetle principe i nova svitanja. On moli Boga da mu Zavet ispuni, da bi bio ponovo čist, dobar, srećan, svetao. On moli Boga za spas svoje duše i za spas drugih grešnika od zla. On želi svoj Put, Utehu, Nadu, Pravdu, Ljubav, Sreću, kako zbog Boga, tako i zbog sebe samog, i budućnosti Čoveka.
Dvadeset i treći čas je govor Boga. U njemu se Bog obraća Grešniku preko ikona koje predstavljaju neku vrstu ulaznih vrata u božiju kuću. Bog reče Grešniku da se nije ni brinuo za njegovo pokajanje i njegove strahove. Ali, u tom času, grešnikova vera u Boga nikad manja nije bila. Bog mu reče da do njega vode neki čudni puti, i da ga na njima čeka detinja sreća. On mu reče da ako ga Grešnik sledi, ne može da propadne, nego da pronađe svoj spas, umirenje i zadovoljenje. Reče mu da mora da izdrži bat svojega najsporijeg koraka, a onda ga čeka nagrada vaskolikog ljudskog svepraštanja. Reče mu da tajnu spasenja mora sam da otkrije. Bog veruje u pokajanje Grešnika, i kaže mu da ne sme da klone dušom, pameću i srcem.
U dvadeset i četvrtom času, pod uticajem govora Boga, Grešnik se pokreće i ustremljuje ka beskonačnosti, noseći sa sobom, svu svoju istoriju. On kreće na potragu za samim sobom.
Posle tog, počinje drugi deo zbirke, posvećen dobu vraćanja, traženja, pobeđivanja lažne i nalaženja prave porodice. Marstoj tu zastade, ne znajući kako dalje. Nije videla celu radnju romana, nije shvatila svoje pisanje. Tada, Pisac iz budućnosti stade pored nje, i uđe u dijalog sa njom.
Pisac iz budućnosti: Zašto si stala sa radom Marstoj?
Kazipisac Marstoj: Ne znam kako da završim započeto. Mrzi me da ponovo prolazim kroz pakao pisanja novih stihova. Čini mi se da stihovi i nisu dovoljni da opišu ono što tek sledi. Evo čitam drugi deo zbirke, Čas prvi, u kom se Grešnik ponovo obraća Bogu. Pokušavam da bolje razumem svaki stih, a možda i završim zbirku.
Pisac iz budućnosti: Evo, pusti mene da ti pomognem. Pročitaću ih ja. Možda se meni ukaže neko rešenje.
Kazipisac Marstoj se saglasi.
Pisac iz budućnosti stade sa iščitavanjem drugog dela zbirke, sa prvim Časom, u kom Grešnika u snu opet savladaše govori njegovih uspomena. Jad se u njemu opet probudi. On se budi iz sna, iscrpljen, sećajući se prikaza i likova koji mu suzu u oku skameniše. On je svestan svoje nesreće, svojih starih zabluda od kojih ne može da diše. Svaki mu je dan ko sudnji dan. Zbog svoje nemoći, on se obraća ponovo Bogu, sa željom da se vrati klici, semenu svojemu sopstvenome, i čak se usuđuje da spomene pri tom i Vaskrs čitavoga naroda čovečanskoga. Ali, putevi su mu ko potop, a magle ko prokletije, te on shvata da se na taj put ne može krenuti bez Boga. Zato Grešnik pita Boga, da mu pokaže: Gde je vraćanje njegovo? Gde je zemlja njegova? Gde je narod njegov? Gde je ognjište njegovo? Gde su bližnji njegovi? Gde je jablanovina njegova? Gde je spasenje njegovo? Grešnik je svestan da se oko njega ratovi i dalje vode, da se narodi sukobljavaju, da stradaju, da se u utopiju mira i dalje ne veruje, kao ni u postojanje vremena Boljega. Istovremeno, Grešnik je svestan da je u prošlosti počinio greh prema Bogu, da je izdao i Boga i svoje ognjište, spalivši ikone i veru u bližnje svoje. Kako se on posle sveg tog usuđuje da zove Boga da popriča sa njim i posavetuje ga?
Pisac iz budućnosti započe sa iščitavanjem i drugog Časa iz drugog dela zbirke, u kom Bog odgovara Grešniku. U njemu, Bog poredi Grešnika i njegovu muku u glavi sa slikom čoveka nadvijenog nad paklenim bezdanom kako sam sebe želi da baci u pakao, ne misleći na nadu za povratak u Raj. Bog reče Grešniku da ga nije On osudio na zavezane ruke, na nepreduzimanje ničega, na mirenje sa kajanjima, tamnovanjem, okovima. Bog mu reče da je njegova duša ledena i bez poleta. Bog mu reče da je on najviše sam prema sebi zgrešio. Reče mu da sanja snove u kojima Vaskrsa više nema, jer gubi veru, što se vidi u njegovim očima koje odišu nedostupnošću, gordošću i zaludnim kajanjem. U takvim očima, nema mesta svetlosti, nema ljubavi majke, dobrote oca, lepote sestre i mudrosti brata. Umesto tog, grešnikove oči su pune iskušenja, te ne spoznaju vraćanje svoje. Bog mu najzad otkriva da će zbog veličine njegovoga Greha, vraćanje njegovo da bude Veliko, reče mu da samo dosezanjem njega Boga, može da izbavi sebe, a kad izbavi sebe, vratiće Sebe – Sebi. Bog ga šalje na Veliku potragu za sobom.
Napokon, Pisac iz budućnosti okrenu hartiju i suoči se sa trećim i poslednjim Časom iz nedovršene zbirke pesama. Treći Čas je posvećen dusima dedovine. Ovi dusi su se Grešniku činili kao sudije njegovom Zločinu i Grehu. On im priznaje da je ubijao, i da želi da ga oni, dusi dedovine, kazne. Kajanja mu oči more, a ruke su okrvavljene, starim zločinima.
Pisac iz budućnosti sad je znao zašto je kvazipisac Marstoj prestala sa radom na zbirci pesama. Shvatio je svu težinu poslednjeg časa. Zlo se teško opisuje rečima i ničim se ne pravda.
I šta sad – pomisliše i Pisac iz budućnosti i kvazipisac Marstoj iz sadašnjosti.
Tada se Bog opet pojavi, ali je mogao da ga vidi samo Pisac iz budućnosti, ne i kvazipisac Marstoj. Bog stade kod Pisca, a pored njega, pojavi se i Grešnik. Svi su znali šta je cilj. Došli su zbog Vraćanja. Morali su da se vrate ponovo kroz sve što se desilo u ratnim godinama, u vremenu Zla. U piščevim rukama iznenada izroniše neka nova i nepoznata slova. Sve troje krenuše sa iščitavanjem.
…U početku, beše reč nerazuma, oslonjena na drvo krvožderstva. Unutar njega čuli su se jecaji, a iz grane izbijale latice poprskane krvlju nevinih. Tišine je malo bilo i tek neki časak mira zalutao bi u ratnim vremenima. Ljudi su se grčevito busali u grudi, dodirujući zemlju krvavim stopama. Na nepreglednim ravnicama sirote zemlje smenjivali su se crveni oblaci raznoseći paklenu kišu. Sva nagađanja o boljem nisu se obistinila. Sve je već bilo bačeno i staklo se razbilo zajedno sa zgaženom časti. Ostade da se čeka povratak normalnog…
Pisac iz budućnosti: Ovo je nešto što je Marstoj napisala davno. Naterao sam je, uz tvoju pomoć, Bože, da ga slučajno opet otkrije. Bio je zakopan u njenom računarskom fajlu, pored nekih drugih stvari koje bejaše nekada davno pisala.
Bog: Ovo me podseća na nešto.
Grešnik: A mene podseća na slike strave, na ratne dane, na smrt.
Pisac iz budućnosti: Radi se o pokušaju opisivanja „Ulice“. Marstoj je uvek imala tu potrebu u sebi za iskazom onoga što se teško dalo objasniti. Potreba koja se tek trebala shvatiti. Mislim da je Marstoj već tada htela da ponovo izgradi razrušenu Ulicu, ali nije znala da je to ono što njoj treba, što je njena najtananija unutrašnja potreba, da svojim pisanjem ponovo izgradi Ulicu. A nije ni verovala, da se vrednosti mogu rečima povratiti.
Nastade stanka, i ponovo dođe tišina, okrećući se oko slova onog odlomka koji spominje čekanje na povratak normalnog.
Utom se Pisac iz budućnosti ponovo oglasi.
Palo mi je nešto na pamet – reče. Bože, da li se ovaj odlomak može ugraditi, kao temelj, u novu Ulicu, koju Ja i Marstoj, pokušavamo ponovo da izgradimo? Da li, Bože, možeš da učiniš da naše pisanje bude dostojno izgradnje nove Ulice?
Bog se zamisli, pa reče – Misliš da onaj odlomak može da oživi ponovo razrušenu Ulicu, misliš da je to put njenog Vaskrsa, oživljavanja Ljudi u njoj.
Makar u mojoj mašti – reče Pisac iz budućnosti.
Utom se Grešnik umeša u njihov razgovor. Bože, da li bi stihovi Zbirke pesama «Časovi dostizanja Boga» mogli da se ugrade u temelje nove Ulice? Da li bi oni mogli da je vaskrsnu? Možda ti stihovi prizovu sve one duhove iz moje prošlosti, sve one umrle, moju Majku, moga Oca, moju Sestru i moga Brata.Mogu li ja da tu zbirku dovršim?
Bog se opet zamisli, pa reče – Misliš, Grešniče, da je to tvoj put spasenja, tajna koju treba sam da otkriješ? Da ćeš tako se iskupiti nad svojim velikim Zločinom? Da ćeš tako da učiniš nešto Dobro što će da nadvlada veliko Zlo koje si zasejao u prošlosti? Postoji li toliko veliko dobro, koje će moći da nadvlada svo zlo koje su nerazumni ljudi počinili?
Grešnik spusti pogled ka zemljici, pa skrušeno izusti, sledeće stihove:

Znam, Bože, da sam te ja nedostojan.
Znam, Bože, da sam ja prizvao Đavola.
Znam, Bože, da sam ubijao.
Znam da sam klao, silovao, mrzeo.
Znam da su mi gresi preveliki.
Da bi mi ih obični svet oprostio.
Ali, Bože, pusti me da umrem za ovu Ulicu
Pomozi mi da bar u mašti Pisca iz budućnosti,
Učinim veće Dobro od svog učinjenog Zla.
Pusti me da umrem za izgradnju Vrednosti
Pusti me da okajem svoje Grehe
Želim samo da ponovo ožive u Ulici,
Ljubav, Dobrota, Lepota i Mudrost
Da oživi ona Kuća u kojoj Ja bejah rođen
Pored onog Jablana koji kroz prozor tad promatrah
Tu u Korenima, u Kolevci, u Zemlji
Da ponovo protrči ono nevino Dete
Čiji osmeh milovalo je Sunce
Čije noge negovala je Trava
Čiji obraz ljubila je Majka
A ruku držao Otac
Čije oči s uživanjem promatrala je Sestra
A ramena grlio stariji Brat
Pusti me Bože da umrem za to Dete
Dete koje Ja sam bejah nekada
Čisto, nevino i bez greha
Spasi to Dete Bože u meni
Spasi njegovu čistotu
Oživi ga, a mene ovakvog Grešnog, kao žrtvu uzmi.

Čim završi svoju besedu, Grešnik se uputi ka sredini Ulice s crnim asfaltom i, pokraj njega, skorelom blatnjavom zemljanom površinom.
Evo me, Ulice – izusti. Došao sam da u tebi skončam. Bog mi i Pisac iz budućnosti, jedini svedoci.
Grešnik sede na crni asfalt Ulice, zavuče ruku u džep, izvadi stihove Zbirke «Časovi dostizanja Boga», pa ih potom pospe sa prahom one skorele blatnjave zemljane površine.
Odnekud zagrmi.
Srce Grešnika se stegne, on se uhvati za njega, i u poslednjem svom Času, pogleda u Boga i Pisca iz budućnosti, izustivši molbu:Oživite ih sve, pa izdahnu.
Bog utom diže ruku ka mrtvom Grešniku, te On ispari i nestade iz Ulice.
Vidiš – reče Bog. Da li je ova žrtva dovoljna da se izgradi ova Ulica? – upita Bog Pisca iz budućnosti.
Ne znam – reče Pisac.
Ne znaš, ali ja znam – reče mu Bog, te ispari i On iz Ulice.
Pisac iz budućnosti priđe sredini Ulice, gde je Grešnik ostavio stihove, uze pero i zapisa: Vrednosti ove Ulice, uzdignite se. Oživite, jer besmrtne ste. Nikada niste ni mogle umreti, jer to Vam, nikada ni preveliki Bog, a ni Ja, Pisac iz budućnosti, čak ni Marstoj, u sadašnjosti, ne bi to dozvolili.

Utom se iz crnog asfalta Ulice, počeše izdvajati obrisi nekih ljudi. Jedan za drugim, kako ustajaše, priđoše Piscu iz budućnosti, predstavljajući se.

Ja sam Majka Ljubav.
Ja sam Otac Dobrota.
Ja sam Sestra Lepota.
Ja sam Brat Mudrost.

Čim se predstaviše piscu, otkoračaše do zemljane površine, pokraj puta, digoše ruke, izustivši:

Ustanite, Jablanovi.
Izgradi se, stara Kućo naša.
Otvori nam kapije
Zapali nam vatru Ognjišta
Ugrej nas, jer opet smo ti došli.

Utom se sve što su rekli i obistini, podignuto iz skorele zemljane površine.
Majka prva uđe u podignutu Kuću, pa potom i ostali članovi Prave porodice. Uđoše tako svi u prostoriju gde je stajala Kolevka sa malom uspavanom bebom u njoj. Majka joj priđe puna Ljubavi, nadvi se nad njom i rukom stade klatiti bebinu Kolevku. Bebac se probudi i malene okice baci ka velikom prozoru, koji je stajao blizu detinje Kolevke, i ugleda Jablan, drvo milo kako njiše i šušti lišćem. Bebac se osmehnu, radosno trzajući rukice i nogice, pa potom vrati pogled ka Majci, koja ga neprestano dozivaše da se probudi iz svog predugog sna.
Pisac iz budućnosti stajaše na asfaltu, promatrajući kako se i ostale Kuće u Ulici počeše da dižu iz zemlje, zelenilo, i svi ljudi, maltene kao čitav narod. Pošto ih je toliko puno bilo, Pisac iz budućnosti, spazi kako se crni asfalt Ulice započe sam produžavati, prateći nastanak novih Kuća, do u beskraj.
Začu se silna graja, zvuci kučića, mačića, i drugih životinja. Pisac zapazi i sletanje sve više i više ptica, pojavu vrabaca. Zvuk se ponovo nastani na tome mestu.
Tako, Bože. Sada je ova Ulica mnogo lepša, nego što je pre bila. Sada će valjda i Marstoj da ponovo poveruje u moć pisane reči. Zar ne, Marstoj?
Kursor je blinkao na ekranu monitora. Kvazipisac Marstoj je zurila u pitanje na koje nije imala odgovor, te se iziritirana time, odluči da ugasi računar i predahne od pisanja ove čudne priče.

Marija Stojiljković Marstoj

iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa, 2015