Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Roman Momčila Dedića „Balada o usamljenom heroju“ nije priča u klasičnom narativnom smislu; to je filozofsko-poetski monolog o čoveku koji se bori sa sobom, sa vremenom i sa svetom, sve do potpunog sagorevanja u vlastitoj samoći. Već uvodne stranice nose ton evanđeoske metafizike: junak ide „nepoznatom“, bosih nogu kroz prašinu, ali s verom da će „duša istinski da se raduje“.

To „usamljeno hodanje“ postaje glavni motiv romana – hodočašće duha koje ima i metafizički i egzistencijalni karakter. Dedićev junak je, po mnogo čemu, arhetip modernog srpskog intelektualca-mistika: u njemu se sudaraju vernik, pesnik, mislilac i čovek razorenih iluzija. On teži „da od sebe napravi ikonu“, ali zna da je svaka svetost u čoveku krhka i ispunjena grehom.

U toj potrazi autor otkriva ono što bi se moglo nazvati teologijom samoće – ne samo kao kazne nego i kao preduslova samospoznaje. U tom smislu, Dedićev junak je usamljenik čiji krst nije u događaju nego u mišljenju.

Roman se ne oslanja na fabulu već na unutrašnji tok svesti. Dedić gradi naraciju u formi duhovnog dnevnika – niz ispovednih i meditativnih fragmenata koji zajedno tvore baladu, ne po formi nego po ritmu i tonu. Tekst je fragmentaran, ali to nije slabost nego način da se izrazi rascep duše. Umesto zapleta, roman nudi „etape svesti“: uspon – pad – iskupljenje – smirenje. U tom smislu, „Balada o usamljenom heroju“ stoji bliže poeziji i filozofiji nego romanu u užem smislu reči.

Jezik romana je ritmizovan, pun uzvika, poetičnih rečenica, metafora i svetlosnih kontrasta. U mnogim odlomcima, Dedićev stil prelazi u lirski esej – spoj refleksije, molitve i ispovesti. Autor koristi teške, svečane sintagme („sveta skrovitost“, „misao o jedinstvu“, „Božja parada“) koje stvaraju ton uzvišenog, gotovo liturgijskog govora.

Ta visoka dikcija ujedno je i izraz junakovog unutrašnjeg jaza: on govori kao prorok, a pati kao običan čovek.

Ispod retoričke punoće oseća se teskoba modernog doba – ironija civilizacije „Crne šume“, gde su „ljudi, žene i deca na prodaju“, i gde se, nasuprot herojskom idealu, sve meri tržišnim kriterijumima.

Dedićev jezik je, dakle, svešten i buntovan u isto vreme. U njemu ima i molitve i ironije, i ljubavnog zanosa i hronike raspada jednog sveta. U tom pogledu, autor podseća na kasnog Miodraga Pavlovića i njegovo spajanje duhovnog iskustva i društvene kritike.

Roman je raslojen u nekoliko tematskih koncentričnih krugova:
(a) Samoća i iskupljenje.
Junak svesno bira samoću kao „lepu tamnicu“ jer zna da je u svetu punom površnosti jedina sloboda unutrašnja. Dedić tu gradi viziju čoveka koji nije monah nego svetovni asketa – onaj koji se „odvojio od gomile“ da bi ostao čist.
(b) Ljubav i erotska svetlost.
U brojnim pasažima o ženi – voljenoj, izgubljenoj, ponovo pronađenoj – Dedić piše s polifonijom strasti i metafizike. Eros je kod njega uvek dvosmislen: istovremeno pad i uzlet, greh i molitva. Ženska figura u romanu nije pojedinačna nego simbolična – ona je „druga svetlost“, „sunce poezije“, ona je iskušenje i spasenje. Taj spoj telesnog i duhovnog ljubavni tekst čini mističnim erosom.
(c) Domovina i rat.
U jednom od središnjih poglavlja, roman iznenada menja ton i prelazi u hrišćansko-apokaliptičnu hroniku rata. Prizori bombardovanja i kolona izbeglica nisu realistički opisani, nego simbolički – kao pad civilizacije i ljudskog smisla. „Srbija otrovala sve Srbije“ jedna je od najpotresnijih rečenica, u kojoj autor sublimira moralni i metafizički poraz epohe.
(d) Očinstvo i ljudska vertikala.
U drugom delu romana, kad se pojavljuju deca, ton postaje blag i kontemplativan. Ljubav oca prema deci ima dimenziju biblijske odgovornosti – to je nasleđe duha, ne krvi. Ta očinska linija vraća junaku smisao posle ličnog i nacionalnog brodoloma.

Idejna vertikala – od usamljenosti do herojstva

Naslovna sintagma „usamljeni heroj“ sadrži paradoks: heroj koji nema koga da brani osim sebe. Njegovo junaštvo nije ratno ni društveno, već duhovno. U svetu „pomame noćnih jurišnika na tuđe“, heroj je onaj koji se usudi da sačuva dušu. Zato je Dedićev junak heroj vere, ne oružja. On ne nosi koplje nego molitvu, bol i reč. Na kraju romana, kad ostaje sam, čitalac ne vidi poraz nego katartičko uzdignuće – čovek koji je izgubio sve osim smisla postojanja. Time se „balada“ pretvara u molitvu za dostojanstvo.

Dedić je autor snažnog moralnog i duhovnog senzibiliteta. Njegov izraz nije moderan u formalnom smislu, ali poseduje autentičnu ozbiljnost i retku čistoću. Roman može delovati zastarelo onima koji traže brzu dinamiku ili ironijski ton; međutim, u njegovoj sporosti ima ritam molitve i dostojanstva, a u patosu iskrenost koja podseća na staru srpsku književnost i književnost modernih klasika, moralnih ispovednika (Ćosić, Popa, Pavlović). Njegova najveća snaga leži u etičkom nervu i iskrenom svedočanstvu o ljudskoj samoći.

Dedić i Pavlović – metafizička vizija čoveka i istorije

Kod Miodraga Pavlovića (posebno u „Zidanju Skadra“, „Velikoj Skitnji“ i „Esejima o tišini“) dominira ideja da je čovek sredstvo kroz koje istorija iskušava duh. Pavlovićev junak je svesni svedok kosmičke drame, u kojoj se sudaraju svetlost i mrak, sveto i profano.

Kod Dedića, taj isti sudar poprima intimniji i ispovedni oblik: njegov junak nije prorok nacije, nego heroj sopstvene duše. On „ide nepoznatom“ kao Pavlovićev putnik kroz mit, ali mu je cilj lično iskupljenje, ne kolektivno pomirenje.

Pavlović stvara mitološku vertikalu – čovek kao figura u arhetipskoj šemi. Dedić stvara moralno-psihološku vertikalu – čovek kao lični svedok Boga. Zajedničko im je osećanje svetog u svakodnevici i uverenje da umetnost ima spasiteljsku ulogu: da poezijom i mišlju treba održati dostojanstvo u svetu posrnuća. Ali dok Pavlović govori glasom pesnika-sveštenika, Dedić govori glasom hodočasnika i grešnika.

Dedić i Ćosić – usamljenost moralnog pojedinca

Dobrica Ćosić je u srpsku prozu uneo koncept etičkog individualizma – junak koji uvek ostaje sam pred istorijom, neshvaćen i moralno raspet. Od Adama Katića pa nadalje Ćosićev čovek je intelektualac između krivice i vere. Ta figura ima jasnu paralelu u Dedićevom junaku: i jedan i drugi žive pod težinom sopstvene savesti, odvojeni od mase, često i od bližnjih.

Razlika je u tonu: Ćosićev heroj je politički i istorijski akter, dok je Dedićev duhovni pobunjenik – čovek koji vodi „rat sa sobom“, a ne s državom. Ako je Ćosićev junak čovek istorijske odgovornosti, Dedićev je čovek metafizičke odgovornosti. U oba slučaja, usamljenost je znak integriteta.

U „Baladi“ se prepoznaje ono što bismo kod Ćosića nazvali melanholija odgovornosti: junak zna da ne može promeniti svet, ali oseća obavezu da ga razume i svedoči. U tom smislu, Dedić je Ćosićev naslednik po savesti, ne po ideologiji.

Dedić i Popa – mit, jezik i arhetip

Na prvi pogled, Vasko Popa i Dedić deluju različito: Popa je minimalistički, hermetičan, dok je Dedić raskošan, barokno-sentenciozan. Ipak, suštinska poveznica je njihova vernost mitu i jeziku kao duhovnom kodu.

Popa kroz parabole i cikluse („Kora“, „Sporedno nebo“, „Uspravna zemlja“) gradi mit o čoveku koji pamti praiskonsko. Njegov heroj govori jezikom kamenja, senki i predanja. Dedićev junak, pak, govori jezikom molitve i ispovesti, ali sa istom namerom – da se vrati izvornom značenju reči. On hoće „reči sa bojom, ukusom i mirisom“, što je gotovo Popin kredo o jeziku.

Obojica teže poetici arhetipskog: Popa kroz slike, Dedić kroz misli. Kod obojice je reč obred, ne sredstvo komunikacije.

Zajednička osovina – vertikala duha

Sva trojica – i Pavlović, i Ćosić, i Popa – u svojim delima traže čovekovu vertikalu, onu tačku gde se misao i savest susreću sa božanskim. Dedić tu vertikalu ne postavlja u istoriji, nego u samom činu opstanka: herojstvo je u istrajnosti duha, u očuvanju „svetlosti pod pepelom“.

Pavlović je duhovni pesnik mita, Ćosić moralni romanopisac savesti, Popa arhitekt reči. Dedićeva proza spaja Pavlovićevu svetlost, Ćosićevu odgovornost i Popinu čistoću jezika. U vremenu bez ideala, „Balada o usamljenom heroju“ postaje moralni psaltir o istrajnosti duha. Njegov „usamljeni heroj“ jeste i Pavlovićev putnik, i Ćosićev moralni svedok, i Popin čuvar arhetipa. U tom trouglu Dedić stoji kao svedok tišine – pesnik u prozi, propovednik bez crkve, i heroj koji je, kako bi rekao Popa, „ostao uspravan u prahu“.

Balada o čoveku koji nije odustao

„Balada o usamljenom heroju“ Momčila Dedića je roman o duhovnom opstanku. U vremenu relativizma i bučne trivijalnosti, Dedićev junak deluje kao glas savesti i prkosne čistote – čovek koji ne pristaje na kompromis, ni sa sobom ni sa svetom. Roman spaja ispovednost i simboliku, telesnost i metafiziku, lični ton i opštu misao o ljudskoj sudbini. U tom spoju nastaje delo koje se ne čita brzo, ali se dugo pamti.

To je balada o čoveku koji nije prestao da veruje da herojstvo nije u pobedi – nego u istrajavanju.

Autor teksta: Zoran Škiljević, književnik iz Beograda

O AUTORU

Zoran Škilјević (Beograd,1962), romansijer i pripovedač.
Objavlјeni romani:
Vrata podzemnih voda (Presing, 2015, 2016), Nojeva barka (Presing, 2017), Do obala Goe (Presing, 2018), Erotoman (Presing, 2020).
Zbirke priča:
Hepening (Sven, 2014), O lјubavi i još koječemu (Presing, 2016), U svom svetu (Liberland, 2021).