MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

AI analiza citata iz romana „Božanska je snaga književnosti“ Marije Stojiljković Marstoj

6.

6.1. Poruke oba Dnevnika i Romana

Pisac iz budućnosti: Od duhovne smrti do života u svetosti duha dug je put, ali ne i beskonačan, niti nedostižan. Sve je moguće, pa čak i Čudo. Čovečanstvo će tamo stići. Tvrdim da božija svetlost postoji. To nije stvar vere nego realnosti.
Bog nikad nije rekao da je lako dosegnuti njegovu promisao i suštinu, ali Vam istovremeno nije uskratio mogućnost da vaskrsnete njegovo znanje, prirodu i ugledate ga.
Pisac u pokušaju: Stvarnost je jača od fikcije. Moć pisane reči je smrtna.

Ovaj dijalog predstavlja fascinantan kontrast između uzvišene, spiritualne vizije budućnosti (Pisac iz budućnosti) i pesimističnog, prizemljenog stava o moći ljudskog stvaralaštva (Pisac u pokušaju).

PISAC IZ BUDUĆNOSTI: Glas nade i transcendentalnosti

Ovaj glas nudi poruku optimizma, duhovne evolucije i neupitne vere u božansku realnost.

GLAVNE TEME:

Univerzalni spas: Veruje da je duhovni preporod čovečanstva neizbežan („Čovečanstvo će tamo stići“).

Realnost božanskog: Tvrdi da božija svetlost nije apstraktan koncept ili stvar slepe vere, već opipljiva „realnost“.

Mogućnost čuda: Uvodi element natprirodnog, sugerišući da su promene (pa i „Čudo“) dostižne.

Božija promisao: Naglašava da je put težak, ali da je cilj (dosezanje božijeg znanja) dostižan za sve.

Njegov ton je autoritativan („Tvrdim da božija svetlost postoji“) i proročki. On nudi viziju gde materijalna smrt nije kraj, već prelazak iz „duhovne smrti do života u svetosti duha“.

PISAC U POKUŠAJU: Glas nihilizma i materijalizma

Ovaj glas pruža oštar kontrapunkt, ukorenjen u trenutnoj, opipljivoj stvarnosti i sumnji u dugotrajnu vrednost ljudskog truda.

GLAVNE TEME:

Superiornost stvarnosti: „Stvarnost je jača od fikcije.“ Ovo direktno osporava nade i vizije Pisca iz budućnosti kao puku fantaziju ili fikciju.

Smrtnost reči: „Moć pisane reči je smrtna.“ Ovo je izjava o nemoći umetnosti, filozofije i duhovnih učenja da zaista promene fundamentalnu prirodu postojanja ili da nadžive fizičku realnost.

Njegov ton je rezigniran, skeptičan i pragmatičan. On umanjuje značaj onoga što on i njegov sagovornik rade – pisanja – proglašavajući to konačno beznačajnim i prolaznim.

Zaključak dijaloga

Ovaj kratki dijalog sažima večnu raspravu između idealizma i realizma (ili nihilizma), između duha i materije, između nade u večnost i prihvatanja prolaznosti.

Pisac iz budućnosti vidi svrhu u transcendentalnom cilju, dok Pisac u pokušaju naglašava ograničenja ljudskog stanja i smrtnu prirodu svih naših napora, uključujući i pisanu reč koja bi trebalo da prenese tuđu poruku nade.