MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

PRVI INTERTEKST

1.2. Povratak u Dnevnik pisca u pokušaju

Nešto me tera da pišem. Valjda onaj Pisac iz budućnosti. Pita me da li sada verujem u njega. Ne znam šta da mu odgovorim. Ova kratka priča o Vaskrsu Ulice deluje mi kao prelepa Bajka za decu. Kada bi se Zlo tako lako moglo pobediti, svet bi bio lepši za život, i ličio bi na Bajku.
Nije lako presuditi. Nisam ja Bog, samo sam jedinka koja drži pero u ruci, jer je nešto tera na to. Neka dubina.

Zbog pisanja, sve se više udaljujem od ljudi. Lik Grešnika se rodio u meni zbog surovosti Istine. Živ čovek doživi svašta, i rat i mir, i žrtvu i osudu. Svakodnevica je ta Istina. U njoj se dešavaju crne stvari, prava ubistva, gresi, ludilo. Moje pero je isuviše lako za njihov opis. Neću ja ništa sa perom zaustaviti. Ubistava će i dalje biti, gresi su i dalje tu. Ratovi neće prestati. U šta da verujem − u pisanije iz one kratke priče, čiji je autor Pisac iz budućnosti? Ili, da verujem da će Bog jedino rat i sve Zlo naše svakodnevice, zaustaviti? Možda hoće, možda neće. Ne umem da presudim.

Oblačno je, tmurno nebo svakodnevice. Ljudi rade, obuzeti svojim obavezama. Sada kod nas vlada mir. Dokle će, to će otkriti neznana budućnost. Ratova je bilo. Protutnjali su i ostavili za sobom pustoš u duši običnog čoveka, svedoka toga zlog vremena. Omladina koja se ne seća tih ratova, ne nosi to breme i ne može da razume one koji su tim ratovima bili opterećeni.

Žrtve su pale. Ulice su odistinski rušene. Sela su paljena. Ljudi ubijani. Televizijski ekrani su o tome svedočili, radio prenosio. Glavni akteri su pomrli. Ostadosmo samo mi, obični ljudi, što žive u svakodnevici. Neki su rane zalečili, a nekima još uvek stare rane krvare. Neki su oprostili, neki to nikada neće moći. Neki su zaboravili, a neki ne. Davaće pomene i ordenje. Biće izbora. Biće države. Izdići će se ona opet. Ekonomija će se pokrenuti, to se ne da zaustaviti. Rađaće se nova deca. Umiraće stariji. Bolesti će napadati, medicina im se odupirati. Čovek će tako živeti u miru, do nekog novog Rata. Psihopate će ubijati. Zločina će i dalje biti.

Ali, rađaće se novi pisci i biće novih knjiga. Svetina će ih čitati. Društvo će krenuti napred, već je, sporo, ali krenulo. Jedino nam vise nad glavama atomske bombe, u nekim budućim ratovima. Valjda Bog neće da dozvoli vladavinu psihopata i terora. Ja to možda nikada neću doživeti. Ali, neko drugi….

Delujem samoj sebi kao neki prorok. U stvari sam bespomoćna pred zlom. Ne mogu ga perom poništiti. Ni drogu, ni nasilje, ni alkoholizam, ni predrasude, ni siromaštvo, ni bedu, ni bezakonje, ni nemoral. Ne mogu zaustaviti zločinca. Ne mogu prosvetliti naciju. I ne želim to. Neka svako nađe sam svoje svetlo, pod gomilom svoga tereta.

Kiša pada napolju, ona jesenja. Hladno je, i suviše. Beograd je sumoran i siv, fasade su mu oronule, i zapuštene. Bez sjaja je, a toliko puno toga se u njemu dešavalo. Kao da smo sve zaboravili. Kao da istoriju više i nemamo.

Dižu nas iz čamotinje retki primerci uspešnih. Uljuljkani smo u probleme svakodnevice. Topli dom nam dođe kao oaza, kao utočište i beg od raznih predrasuda vremena u kom bitišemo.

Pokušavam da pružim ruku onom Piscu iz budućnosti, da ga tako dodirnem i osetim njegovu snagu. Blago njemu, kad mu Ulica tako lako Vaskrsnu.
Sve se vrti oko Vrednosti iz te Ulice. Svi pričaju kako su vrednosti nestale. Ali, zapravo, nisu, jer nikada nisu ni izlazile iz nas. One su u nama, samo ih trebamo ponovo prigrliti.

Ja sam izabrala svoje vrednosti, Ljubav, Dobrotu, Lepotu i Mudrost. Široke su ovo reči, u njih svašta može da stane, čitavi novi univerziteti. Cela planeta, čovečanstvo.

Ono Dete, predstavnik rađanja ljudskoga roda, razlog je što želim da pišem. Želim da se borim za njegovo vaspitavanje i podizanje. Ono mora da neguje Ljubav, Dobrotu, Lepotu i Mudrost, to je njegova svetlost u tami svakodnevice, u džungli zločina. Ne sme to dete da odbaci vodilju vrednosti. Ne sme, inače će biti zauvek izgubljeno, ne samo za Boga, do pre svega za sebe.

Jedino mi je ostalo da opišem zločin koji je Grešnik počinio, a to mi nije ni malo lako. Zločin je kočnica moga pisanja i moje vere u ljude. Zato ću prepustiti pripovedanje o zločinu Piscu iz budućnosti, on ipak ima više snage i moći da se izbori sa tim.

Opet sam nešto bezvoljna. Od muke ne znam šta ću sama sa sobom, šetajući po praznome stanu, kao da nešto treba da rešim, samo ne znam kako, pa evo šetam. Gusto je crna ova novembarska noć, kroz prozorsko okno, kuhinjske detalje, šarenu drap zavesu, samo sa sitnim svetlucavim odsjajima gradske rasvete. Primećujem u poslednje vreme da upijam ponovo sitnice iz moga života, posmatram ga, kao nekada, u detinjstvu, otkrivajući nešto po prvi put.
Čudan je to osećaj, posle godina zaboravljanja. Čudim se samoj sebi, otkud sada pa to, ponovno otkrivanje života…

Pre neki dan, hodala sam jednom beogradskom Ulicom, kretajući se ka završetku obaveza. Odjednom se desilo, iznenada. Počela sam da postajem svesna onog što sadrži ta beogradska Ulica. Upijala sam sve njene detalje, misleći pritom kako bi bilo lepo da ih jednoga dana opišem.

Na samo nekoliko metara motornog asfalta i trotoarske površine, videla sam skoro sve vredno opisa. Tako je realno, tako je životno, sve to, sitne papirne prepreke, ulegnuća na putu, rupe, bare, prljavština, paučina, prašina, bilje, zemlja, ograde, unutrašnja privatna i javna dvorišta, krovovi stare i nove gradnje, ruševine, crkva, park, slučajni prolaznici, uski prolazi, širi putevi, ogovaranja, crkvena zvona, buka automobila, psovke, trk, dečija kolica, mame, tate, tetke, dede, babe, rodbina, tamno sivoplavo nebo, spojeni oblaci, teško prolaženje sunčevog odsjaja, cvrkut ptica, beg mačaka, jurnjava i režanje pasa, ukor neposlušne dece, odraslih, brate-brate generacija, izborane starice izbile tik ispred moga lica, ne primećujući me u svojoj sporohodnoj žurbi. I ne sećam se više šta sam sve tu upila, trebala sam sve to fotografisati, pa opisati, potpuno istinito, dokazivo, realno, sasvim životno.

Bila sam na sajmu knjiga, kupila neke, upijala i tamo, pogotovo strane knjige. Kao da mi je njihov lik bio prozor u svet. Povezani smo nekim sponama, ljubavlju prema knjigama, poseban trenutak, tu u gužvi, oko štandova, posebno najpoznatijih izdavača. Sasvim poseban trenutak.

Život i treba da se sastoji od tih posebnih trenutaka, onih koji nas pre svega umire i otvore iznutra za zadovoljstvo. Postanemo dostupni za druge ljude, a i oni nama, i to ne samo za razgovor, nego više kao neko međuljudsko razumevanje i podrška. Hodamo na sajmu jedno pored drugog, svi ti neznani saborci, srpska i ona strana braća, držeći u kesama teške i lakše knjige, materijal za preživljavanje surovosti života. Jedino što ne valja kod sajma to su saobraćajne gužve, kolapsi, totalna neorganizovanost, ili, manjak finansija i dobre volje, bar zasad. Ipak, u prepunim autobusima, svi nose kese sa knjigama, i to mi je jedino bitno.

Moje pripovedanje prilazi svome kraju. Ali, rasplet još uvek tražim. Ne bih da mi bude ni ispod ni u proseku, nego iznad, uvek treba da pišem iznad proseka. Bar da težim tome. Šta bi književnost bila ako se ne stremi pomeranju njenih granica? Šta bi bila, ako s vremena na vreme, ne bi iznedrila knjige, koje su Čudo božije?

Već neko vreme čitam odlomke iz ovog dnevnika, u potrazi za opisom zločina koji je počinio Grešnik. Ali, nešto sam u dilemi. Prekida me stara pesma, iz bivše države, zakopane u prošlosti. Ona je samo povod za vraćanje nekadašnjeg osećaja, koji sam u sebi nosila pre mnogo godina, kada sam bila mlađa i nevinija, kao u ostalom, i sve to negdašnje vreme, u kom smo živeli, na tim širim jugoslovenskim prostorima.

O to prošlo vreme, ti dragi časovi, te melodije, ta ljudskost. Jurim za opisivanjem reči Ljubav, Dobrota, Lepota i Mudrost, pokušavam da pobedim njihove oponente i rušitelje, a ko zna, možda je sve to već završeno, samo ja toga nisam još svesna, možda je cilj već postignut, a da ja to nisam ni primetila.
Dok stara muzika udara i dalje u otvoreno i ponovo ljubavi dostupno srce, posmatram ovaj svoj trenutno prazan stan, ispunjen veštačkim svetlom.
Ima li nešto snažnije od težnje ka ispunjenosti sebe?

Možda ima, primećivanje vrednosti ljudi koji prolaze pored mene, primećivanje njihove bolje i svetlije strane, a ne samo ugledanost u tminu.
Bila sam na terasi da udahnem malo svežega vazduha. Slučajni prolaznik je prolazio ispod, ruku uvučenih u svoje džepove, dok je ono ne skroz suvo, nego vetrom otkinuto lišće, popadavalo uporno svud okolo njega, na asfalt prekriven crnom noćnom novembarskom tminom i išaran ponegde pokretnim senkama, što na tlo bacahu isprepletene grane obližnjeg drveća, izdignutog sve više od svog korena svakim narednim prolaskom godina, i zasutog svetlom s obližnjih bandera.

Na Avali se ponovo podiže toranj, jedan od simbola Beograda, koji je bio srušen u NATO bombardovanju Srbije. Nije još uvek završen, trenutno se noću na njemu mogu primetiti samo donje i gornje svetlo. Nije kao onaj u Parizu, ali bi to jednoga dana mogao da bude, bar nama, pristrasnim Srbima.

Nisam cenila dobrotu kod sebe, ubeđena da ona ništa drugima ne znači, da je čak i loše otvoreno je iskazivati. Usled boljki tinejdžerke, s kožnim problemima na licu, mislila sam da je lepota nešto spoljašnje. Tih dana, a i godina, sklanjala sam pogled od ljudi koji bi se drsko zagledavali, dobacujući kako oni znaju da mi pomognu, šta da mažem, gde to da kupim. To me je duboko pogađalo i htela sam da u zemlju propadnem, ali nisam imala kud, čekajući tramvaj koji nikako da dođe i da me spasi tog usuda, piljenja tuđih pogleda.

Sve bi oni da znaju, samo bi da ispituju i pametuju. Nije ni čudo da usled te silne društvene mudrosti, ja kao pojedinac, nisam ni mislila da imam nešto svojstveno samo sebi, što bi ukazivalo na neku samo moju mudrost, a ne neko društveno priznanje toga, šta je uopšte mudrost. Možda se nisam dobro izrazila, ali, mudrost isključuje svest o njoj. Tu se upada u problem i negiranje mudrosti, treba biti ponizan i skrušen pred tom rečju, a ne nadigao egoizmom i narcisoidnošću, ustvrditi kako ti poseduješ mudrost, kako si mudra osoba. To je negacija mudrosti. Ne treba je ograničavati, treba samo misli uperiti napred, ne razmišljajući o razvoju mudrosti u tebi, nego samo o razvoju konkretne rečenice, nekog postupka, prevazilaženja problema davanjem rešenja, izlaskom iz stranputice, sa nekom čvrstinom i verom u sebe, korakom istrajnim i odsečnim, bez strepnje, sumnje, ili straha.

Ne mislim za sebe da sam mudra, ali, ono što je novo, ne mislim ni da nemam šta drugima pametno da kažem. Dostignuti ciljevi, najlakše nas ojačaju u uverenju da nismo glupi, ali, mudrost nas uči u danima gubitaka i periodima nevere, kada nam je snaga najpreča i najbitnija. Tada treba biti mudar, ne posustati, dići se i nastaviti dalje, bez obzira na duševni umor.

Sve vreme dok sam vodila dnevnik, razračunavala sam se u sebi, niti svesna o tome, niti svesna o cilju. Ali, pratila sam se, kuckala po slovima tastature, zapisivala misli, u potrazi za sobom, za piscem u sebi, onim budućim, neostvarenim. Treba verovati. To mi je samo preostalo, da ponovo počnem da iskreno verujem, u moć Isusa Hrista, u Boga.

Ovih dana jedna draga osoba, koju puno volim i poštujem, poznata po blagosti i svetosti, muči se u bolesničkoj postelji, iščekujući kraj života. Svetina se skupila da polemiše, da se razračunava i deli, a ne da se ujedinjuje i napreduje dalje. Ta draga osoba je putokaz kuda treba da idemo i čemu da težimo, kakvi da postanemo. Blagi, svesni, i poput njega, sveti.

iz romana „Božanska je snaga književnosti“, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj