Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

DRUGI METATEKST

4.2. Drugo preplitanje vidljivog Dnevnika Pisca u pokušaju
i nevidljivog Dnevnika Pisca iz budućnosti

Pisac iz budućnosti: Trebalo je da opišeš zločin koji je počinio lik Grešnika.
Kvazipisac Marstoj: Znam.
Pisac iz budućnosti: Pa zašto nisi?
Kvazipisac Marstoj: Pa šta tu ima da se opisuje, to se već sada zna, nema boljeg opisa njegovog Zločina, od surove stvarnosti u kojoj obitavam, novinske hronike. Grešnik je ionako bio jedan univerzalni lik, samo što sam ga ja usmeravala ka boljoj strani njega samoga, ka kajanju i činjenju većeg dobrog dela od lošeg. Znam šta ćeš mi reći, da je njegov zločin vredan opisa s književne tačke gledišta, da bi to bila još jedna bitka u borbi protiv postojanja ratova i zločina.
Pisac iz budućnosti: Nije samo to, nego nešto mnogo više i uzvišenije, tananije i svetije.
Kvazipisac Marstoj: Dobro, ja sam ti ionako predala ovaj rukopis da u njemu ti to opišeš, da ja za to nemam snage, a ni volje.
Pisac iz budućnosti: Znaš li šta se dešava sada sa Ulicom?
Kvazipisac Marstoj: Šta?
Pisac iz budućnosti: Znaš ti dobro šta.
Kvazipisac Marstoj: Znam. Izgrađene kuće se u toj Ulici podižu, pa iznova ruše. To mi se ukazalo jednog jutra u mojoj mašti. To je više vid mog neverovanja u tu bajku koju si ti, pišče iz budućnosti, napisao, i u kojoj su se one vrednosti i sve druge kuće iz te Ulice širile u nedogled.
Pisac iz budućnosti: Zašto se to dešava, znaš li odgovor?
Kvazipisac Marstoj: Mislim da znam. Ali, ne umem da presudim.
Pisac iz budućnosti: Veruješ li ti u mene?
Kvazipisac Marstoj zastade, a tišina se ponovo umeša između njih dvoje.
Tišinila je tako tišinila, pa se ponovo iznenada odtišinila. Marstoj bolnih, iskrivljenih leđa, stisnutih usana, i pritisnute leve šake na njima, sa uzdahom razbi tišinu, ali, ne dade odgovor.
Utom Pisac iz budućnosti krenu sa opisom zločina Grešnika.

4.2.1. Zločin (druga priča)

Silueta Pisca iz budućnosti ocrtavala se pokraj modre jezerske površi, uokvirena konturama ogromnih planina sa vrhovima, punim stvrdlog i pretećeg snega. Sunce je svetlilo tamu koja je isparavala, zamenjena ranim koracima jednog posebnog jutra.
Pisac iz budućnosti je ženskog roda, duge kose, pognute glave, tužnih očiju, stisnutih ruku, stegnutih kolena, mirna, bespokretna, sedela je tu, kao u alisinoj zemlji čuda, sa izmrvljenim ostacima požutelog jesenjeg lišća koje je prethodne noći krvnički rukama mrvila.
Jedno stablo iza njenih leđa počelo je da niče, da raste i brzo se izdiže ka nebesima. Tvrda skorela zemlja započe, usred jeseni, sa ponovnim prolećnim zelenim rastom. Mrtveno ukočena jezerska površ vode se ustalasa, pokrenuta vetrom koji se vratio na svoje mesto. Na okolnim brdima, iz sada ponovo zelene trave, započe izdizanje, iz ostataka pepela i gara, starih negdašnjih kuća. Ono stablo iza piščevih leđa, zanjiše se naglo, i svoje seme, posadi pored one kuće, tik uz prozorsko okno, pored kog, u unutrašnjosti je spavalo jedno posebno dete. Mala, nedavno rođena beba.
Svaka kuća je imala svoga jablana, koji je njihao svoje grane, veseleći se samozadovoljno. Pored jablana, i sunce se smeškalo nad tom kućom, grejući je toplinom svoje svetlosti. Iz šumarka u blizini kuće, pojavio se čovek zvani Dobrota, otac malene bebice koja je spavala u kolevci pored prozora, uz koji je iznikao onaj poseban i toliko radostan Jablan.
Dobrota se uputila ka svojoj kući. Na ulaznim vratima se pojavila i njegova supruga zvana Ljubav. Gde su deca? − upita Dobrota. Mudrost čita u svojoj sobi, a Lepota crta u svojoj, a mališan spava u kolevci. Šta se dešava napolju, u gradu? Jesi li kupio sve što nam treba? Ima li nekih novosti? Šta nam se sprema? – upita muža žena.
Ne sprema nam se ništa dobro. Kažu biće rata, ne umeju na drugi način da reše sukob. Ne znam kada će se to dogoditi, ali imam loš predosećaj.
Pisac iz budućnosti okrenu svoj tužan pogled ka kući onih vrednosti, i uvide da je ono bepče poraslo u momka od nekih osamnaest godina. Jedna mala ptica je sletela na žicu, ispred kuće. Mlado momče tek što je pogledalo, kad eto ti, neki crni gavran skoči na žicu i otera malenu ptičicu i stade da očima punim tame hipnotički pilji u naše mlado momče.
Te tamne gavranove oči učiniše se zanimljivim neiskusnom momku, te on pozva gavrana k sebi da ga pomazi. Gavran slete na njegovu ruku, i unese mu se u oči. Utom se začuše nečiji teški koraci. Pojavi se pred mladićem neka crna prilika, u crnome plaštu, sa oštrim sečivom u desnoj ruci, i kapuljačom preko glave, skrivenih očiju i lica, toliko crna i tajnovita da je momku delovala kao neka senka. Mladića ta prilika zainteresova, te on stade da priča sa njom, i prozva je ubrzo svojim najboljim drugarom.
Toliko se sprijatelji mladić sa crnom tajnovitom prilikom u dugoj crnoj odori, da i ne vide da polako započe sa udaljavanjem od svoje porodice, a da su mu oči nekako sve više i više bile zakrvavljene. Sve je više drugovao napolju sa novim prijateljem, nego li što je bio doma sa svojom pravom porodicom.
Jednoga dana, nebo se strašno zacrveni, i krvava kiša se stropošta sa neba, dok su crkve zvonile na uzbunu i govorile da je Rat konačno došao i izašao na Ulice sa svojim tenkovima i bombama, mitraljezima i granatama. Politički dogovori nisu uspeli, prešlo se na krv, na nužno zlo zvano Rat.
U to vreme, naš momak ne beše više onako mlad. Bilo mu je dvadeset i osam leta. Deset punih godina je drugovao sa onom crnom prilikom i buljavim gavranom. Sa pravom porodicom se sukobljavao, govoreći im kako su mlaki, neborbeni, slabi i nikakvi. Smatrao je da je samo on u pravu i da je njegova stoga uvek poslednja. Bio je zamućena pogleda, skoro nadrogiran onim očima gavrana i rečima crne prilike.
Jednoga jutra momak se probudi, umije se, odenu se u ratno odelo, ugasi svoju žeđ i zasiti glad, i pre nego što je izašao iz kuće, obrati se porodici, izustivši:
Vi ste nikakvi. Ne mogu više da vas gledam niti slušam. Idem da branim svoju zemlju od onih krvožednika. Odlazim u Rat s ponosom, a svi vi sedite tu kukavički i čekajte da vam neko drugi odbrani zemlju.
Dobrota: Ti znaš, sine, da sam star za pušku, znaš da moram da brinem za tvoju majku i sestru, a da ti brat ne veruje u Rat kao metodu rešavanja istorijskog sukoba. Ako nam Rat dođe na kućni prag, odbranićemo ga. Na tuđi prag ne smeš da ideš, jer nije tvoj.
Momak: Ja tuđu zemlju nikada ne bih ni dirao, ja samo svoju hoću da imam. Kako možeš na ovo tako da gledaš, kao da ja kradem granice od drugih, kad su ti drugi granice oteli od mene. Ja samo branim ono što je moje.
Stariji Brat: Nisam siguran u to, moj mlađi brate. Te granice su prelažene više puta, ako uzmemo svu istoriju u razmatranje. Ko će ga znati čije je šta, jedni narodi odlaze, a drugi ka tim granicama dolaze, menja se struktura regiona, natalitet čini svoje, i mortalitet, takođe.
Momak: Ma daj, ne bulazni sa tim kvazimudrovanjem. Ti misliš da se svi sukobi ovoga sveta mogu političkim i mirnim putem da reše, ali te sama ta istorija, koju toliko pominješ, negira u tome. Ljudi nisu stvoreni samo za mir, nego i za rat. Ratovalo se oduvek, tako su države i nastajale, sa krvlju, čojstvom i junaštvom. Stoga i volimo našu državu, stoga i želim da je sačuvam od sunovrata. Ne dam da mi je uzmu i zato idem u Rat.
Lepota: Ali, Brate, kakvi god da su razlozi, rat će ti lepotu isprljati, poružnećeš. Ja te ne prepoznajem, kao da te mi nismo ni odgajili. Znam ko je imao najveći uticaj na tebe, onaj tvoj lažni prijatelj, crna prilika sa gavranom. Što moje slike nipodaštavaš, što u njihovu lepotu ne veruješ, što ih opsenom zoveš, bezvrednim i jeftinim slikama, nemoćnom umetnošću? Zar ti se više ratne slike sviđaju?
Momak: Šta pričaš to, glupa ženska glavo, umetnička gaduro, utripovana da će umetnost da spasi svet, da će ona biti jača od svih ratova? Tako govoriš zapravo da ti granice nisu ni bitne, nego samo tvoje slikarske opsene i zablude. Ma to je samo platno, koje ne govori, to su samo prelivi boja, za one dokone ljude. Meni trebaju granice, a ne tvoje slike da ih kačim o zidove pa da mirno spim.
Ljubav: Kako to sa sestrom zboriš? Ko te zatrova takvim poganim jezikom? Ista majka vas je rodila, ne razdvajajte se i ne delite se, držite se i ostajte zajedno. Toliko vas majka voli i srce mi se kida zbog vas. Ne dam da gineš. Ne idi tamo…
Momak: Srce. Srce… Ma zar srce meni treba? Od srčanosti sam samo suviše otvoren za napade onih krvožednika iz suparničkog tabora. Kako da volim i da budem ljubavi pun, kad oni tamo, krvožednici, ubijaju naše sugrađane, na kućnim pragovima, kad nam siluju devojke, pale crkve, kolju, pucaju, iživljavaju se? To mi je sve ispričao, moj prijatelj, crna prilika.
Majka: Ma, sine, otkud znaš da je to tako tamo bilo, kad ti to očima svojim nisi video? Što toliko veruješ onoj crnoj prilici? Puni te zlim govorom, pakošću, nekontrolisanjem emocija, i nadasve mržnjom. Ako je i bilo takvih primera, to su kukolji, psihopate kojih u svakom narodu ima.
Momak: Voleo bih, majko, da možeš da mrziš, bar malo. To bi značilo da ti je do nečega ipak stalo. Ali ne, ti propagiraš samo srčanost, samo tu, idiotsku reč, Ljubav. Tako ti imenu tvome pristaje. Svima vama, tako pristaju sve te reči, po kojima se i zovete, a do kojih meni, na svu sreću, više nije stalo. Vi niste moja porodica. Prokleti bili. Odričem vas se.
Vrata se otvoriše i naš momak izađe ljutit iz doma i ode u Rat.
Kako je on tako išao drumom, utom mu ispred očiju se pojavi crna prilika sa gavranom i krene da ga tapše po ramenu, hvaleći njegovu čvrstinu i ljubav prema otadžbini. Idući tako dođoše na bojno polje, na granicu oko koje su se sporili dugi niz godina različiti narodi. Vojske stajaše jedna naspram druge, pune mržnje, zluradih komentara, isukanih noževa, dok su kolone izbeglica, sa ženama, decom i starim iznemoglim ljudima, stvarale se duž tih granica, odlazeći iz sela u kojima je i dalje kuljao gusti crni dim paljevine, nastao piromanskim gozbama.
Vojske su bile zadojene tim ratnim slikama strave. Čuli su priče o strahotama i zločinima koje počiniše pripadnici druge strane.
Te im priče zalediše srce, ubaciše mržnju u njeg, i pomutiše razum osvetom. Televizijski ekrani, spikerski govori, čuli su se kao nekakva utakmica zastrašivanja naroda tamnom stranom čovekove ličnosti. Zašto je to Bog dopustio? Da takvi neljudi žive u blizini nas? Da imaju život, a da ga drugima oduzimaju, i to tako nehumano, đavolski. Prokleti bili, svi ti neprijatelji našega naroda!
Našem momku došapnu vojnik koji je stajao do njega da je čuo od nekih izbeglica da su neki iz suparničkog naroda pre neki dan upali u selo, izmasakrirali sve prisutne, zapalili kuće, srušili do temelja, a nad zarobljenicima se iživljavali i svakojaka nasilja i zla dela, ratnim pravom, inače, zabranjena, činili sa neopisivom strašću i surovošću.
Vojske zadojene pričama sudariše se. Nastade velika bitka za granice, puna oblaka i dima. Sa uzvišice ih je posmatralo jedno crkveno lice. Bio je ispred zidina manastira, moleći se za spas njihove duše. Na borbenom polju nastade najgora klanica, borba prsa u prsa. Izginuše skoro svi, s obe strane, maltene do istrebljenja. Zemljica se natopi krvlju, opterećena mrtvim iskasapljenim i upucanim telima. Umirući jecaji i krikovi zaparaše vazduh, ispunjen mirisom krvi i truljenja.
Posle nekog vremena, spusti se crna noćca. Ispod naslaga tela palih drugova, naš momak dođe svesti, i uzdignu se. Ubijao je, ali mu je sve što se izdešavalo i što je činio, delovalo kao san, nešto strano, što se nije ni desilo, već u zaborav potonulo.
Da li je to bio san, upita se? Ne, odgovori sebi. Ne, to nikako ne bi mogao da bude san, kad svud oko mene su ostaci negdašnjeg života, pomisli. Sad smrad i trulež je svud, krv mu po kosi i koži, njegovoj i njinoj, beda i propast. E, negdašnji brate po jedinstvu, svi umresmo, na ovome bojnome polju.
Nigde na vidiku one crne prilike, od siline udara dve vojske, posle ubistvenoga pira, započe kuknjava i proklinjanje nepravednog Boga. Naš momak prvi put se zapita da li je on uvek bio u pravu ili je katkad i varao sebe? Prvi put postavi sebi pitanje da li je bio u pravu njegov prijatelj, crna prilika sa gavranom i zašto ga napusti sada, kada mu je bio najpotrebniji, da mu dâ psihičku snagu? Zašto nestade sa ovog bojišta? Gde je? Stade ga dozivati kao u bunilu, u toj crnoj noćci. A onda, idući krivudavim putem, začu ridanje dva deteta, tu na drumu.
Priđe im.
Gde su vam roditelji, deco? Odakle ste? – izgovori vojnik, čudeći se otkud mu sad pa ta samilost. Mora da je samo zato što su to mala deca.
Ali nije, zadnji put se tako osećao kada je imao osamnaest leta, u ono vreme kada je drugovao sa pravom porodicom, a ne sa crnom prilikom s gavranom, što pilji i bulji svojim crnim prodornim izbečenim hipnotičkim očima.
Ratni siročići ridaše neprestano, tresući se, grcajući, grčevito se držeći jedno za drugo, i promatrajući sa strahom u očima, iskrvavljenog nepoznatog vojnika. Mi živimo na granici, dole smo u ravnici, u selu s one strane – izgovori višlje dete.
Bejahu to deca iz suparničkoga naroda. Čiko, ne diraj nas, molim te. Ili prođi, ili nam pomozi da nađemo roditelje. Zaostali smo za izbegličkom kolonom. Rekoše nam da ih ne tražimo, da su mrtvi, a mi ne verujemo, sve mislimo, doći će, samo što nisu − izgovori ono drugo dete.
Tada se začu plašljivi cvrkut ptića na granama iznad dečijih glava. Jedan ptić zamalo ispade iz gnezda, ali ga naš momak zadrža svojim hitrim ispruženim palcem.
Čudan osećaj. Ovo je magla. Priviđenje. Košmarni san. Ja sam u pustari svojih košmarnih snova, ili, na krivudavom putu za pakao.
Kako on to izusti, sva se šuma zatrese sa lišćem. Neka pesma zapara oblake. Senke duhova, starih mrtvih pesnika, protrčaše između stabala.
Opsena – reče momak zbunjeno. Duhova nestade, a pojavi se crkveno lice u mantiji dugoj.
Daj ih meni da ih vodim u manastir. Gledao sam sve sa brda. Imam još neke ljude tamo, pa ćemo ih prebaciti na sigurno – reče sveštenik našem momku koji ga je gledao, zbunjeno.
Bež’te od me. Bež’te brže od me. Bež’te da vas ne povredim! – povika momak uplašeno.
Deca i pop odoše hitro, a momak se uputi ka svome domu nateran šestim čulom koje mu je govorilo da se tamo nešto strašno desilo.
Posle nekoliko dugih dana i noći momak ugleda s uzvišenja na koje je stigao da je dole, u podnožju, vatra progutala skoro sve kuće iz njegovoga sela. Rodni kraj bio mu je bombardovan, raskomadan eksplozijama. Spustio se dole.
Momak otvori kapiju svoje kuće i dok se približavao, spazi da je drvo iz detinjstva, njegov Jablan, potpuno izgoreo, a da na tlu pored njega, leži jedno ugljenisano telo.
Stani. Ne ulazi – reče sebi.
Moraš ući. Moraš ih osvetiti – reče sebi.
Komšija, živi ste! – začu se, iznenađeni i uzdrhtali glas njegovog prvog komšije, kako ulazi za njim kroz kapiju.
Živ sam. Kako su postradali? – jedva upita vojnik, ne skrivajući bol na licu, i pustivši suze.
Upadoše sinoć, komšija, nekoliko njih, iz onog tabora, zadojeni zlom i sve sravniše. Otac ti je pokušao da ih urazumi, i reče im jadan da su mu oni upali u njegovu kuću, a ne on u njihovu. Ali ga ovi ne slušaše kao da ih je sam vrag vodio. To nisu bili ljudi, to su bili đavoli. Nikakve humanosti u njima nije bilo. Oca su ti obesili o Jablan, nad majkom i sestrom se satima iživljavali, nadrogirani i pijani. Onda su ih zaklali, a kuću spalili. Ali komšija, Brata su ti onako zasutog rafalima, iskomadali i ostatke mu, u reku u blizini, pobacali. Niko ti živ ne osta. Nevini postradaše, i ovde i u susednim kućama našega sela, i ko zna gde sve ne, u ovom suludom ratnom pohodu.
Izrekavši to, starac se okrenu i htede da izađe iz dvorišta, zatvoren i ograđen, kamenim zidinama svoje lične osame. Nagorela kapija uz škripu se zatvori za njim. Momak i ne ču reči koje je starac izustio, dok je izlazio odatle: Komšija, dok su to činili, crni gavran je leteo iznad njihovih glava, i kao neki čudni stvor da je sve to posmatrao.
Neko je vezao besnog psa za drvo, prethodno ga lupivši povelikom motkom. Skorela krv mu oko ustiju, ujedao je ko zna šta i ko zna koga, ko zna gde i ko zna zbog čega.
Reka zamućena i prljava, tekla je tu pored kuće. Sipaše svašta u nju i svakoga. Vrištala im je, ali je nisu slušali.
Stari seoski drum, sa tragovima velikim teških tenkova, i drugih ratnih sredstava kojima se vojska pred neprijateljem jačom i silnijom ukazivala, nije izgledao ništa manje izranjavano u odnosu na stradali narod.
Naš momak, posle posete svom razorenom ognjištu, činio se drugima koji su u prolazu na njega nailazili, nekako pogubljeno. To više nije bio onaj borbeni mladić s početka naše priče. Za kratko vreme ostario, kosa seda, ispijeni i upali obrazi, bolne rane.
Šta je, ne sećaš se, zar ne? – ispred njega stvori se ona crna prilika, s gavranom koji ga je nadletao, tek malo iznad glave. Ti si pobio roditelje onoj deci koju si sreo onomad na drumu. Zar se ne sećaš, ili si to namerno potisnuo? – cerekaše se to samo crno krilato i poveliko zlo. Gađao si onu izbegličku kolonu, da li je to bila greška ili ne, ti sam presudi. Uglavnom bum, bum, bum, rastrgnuo si majci lice, neko je izveo onu decu preko reke, ali tog nekog potom kuršum sustignu, pa deca potrčaše hitro gonjena strahom. Ne sećaš se kako si palio kuće, ubijao one koji su istrčavali iz njih? Jeste da si zbog granica ušao u Rat, ali si zbog uživanja klao, kao drakula si se napijao mržnjom, sećaš li se, vojniče…. he-he-he… Ja sam te zadojio i ti si mi najbolji učenik. Žao mi tvoje porodice, ali nema veze, imaćeš ti drugu. Nađi ženu, i zaboravi sve ovo, nek ti rađa decu i živi u miru sa sobom… He-he-he… Slušaj me, ja sam ti najbolji prijatelj he-he-he….
Ja sam psihopata! – povika vojnik u bunilu.
Ma nisi ti psihopata, jer ipak osećaš krivicu, samo te slike strave još nisi povratio. Ne želiš da se setiš sopstvenih grehova. Znam da, kada si ušao u svoj dom, da si ih sve tamo zatekao ogorele, zgrčene lešine, tamna ti kuća bila, puna smrti, kroz sve otvore je ušla i nastanila se, cerekajući ti se u lice. Znam takođe da ti se ognjište zapalilo, i da je vatra s njega prešla i na Jablan i na oca što na njemu bejaše obešen. Posle je naravno pao, onako nagrižen i razgrižen… He-he-he… No znaš li šta je najinteresantnije u celoj stvari? Ja, kako sam tebe naterao da uživaš u krvi, tako sam i one što su tvoju porodicu sasekli, naterao da im sva ta zla učine, nadrogirao sam ih… He-he-he… A i nije im puno trebalo… Jedan od njih je izgubio sestru, znaš onu majku one dece kojoj si raskomadao granatom lice? A onaj drugi je izgubio brata na ulicama koje si granatirao… Ona sela i omanje varošice… Sve što su vojske s onog bojnog polja do istrebljenja jedna drugoj činile… Ja sam oponent tvojim roditeljima…. Ja sam oponent vrednostima… Ja sam mržnja, zlo, ružnoća i glupost… Nastanjujem se u odabranima… Pogledam vas i uđem u vas…. Pravim vam se prijatelj… Stvorim Rat… Zovu me oponentom Bogu… Ma ko ga bre j…. he-he-he…. Volim vaše inaćenje…. Tu nadobudnost, kuražnost, stav, vi pa vi, sve vi znate…. He-he-he… Sve ćete vi da pobedite…. Svaki Rat vi da dobijete… Sve granice da sačuvate, ali poenta je da granice nikada nećete sačuvati, da bi uvek zbog patriotskog žara, Ratu se privoleli, a onda da ja uživam nagoneći takve malere poput tebe na blud, na zločin, na krv… He-he-he…. Kakav bi Rat humani bio… Možda kada bi Ljudi bili poput Boga, ali ako bi bili što bi ratovali, jer po prirodi Bog je ljubav… he-he-he…
Stani, ne pričaj mi dalje! – viknu crnoj prilici vojnik. Odlazi od mene pogani pogana, uništio sam zbog tebe svoju porodicu, prokleo ih pred smrt, ja nisam odgovoran za to gde je pala granata, ja to nisam video, ja nisam bio blizu te žene…
Lažeš, lažeš! Tako surovo me lažeš, tim svojim zaboravom, ali ja ću ti sve u glavu na svoje mesto vratiti…. Pogledaj… – reče crna prilika i uperi svoje tamne oči u njegove i vrati mu u sećanje sve što beše zaboravio, pod naslagama palih drugova, na onom krvavom polju na kome se sudariše suparničke vojske.
Slike strave smenjivale su se pred njegovim očima. Bol mu je krivio usne, oči su očajem vrištale, drhtao je kao prut, pre nego što je pao na crnu zemljicu, i stao da rida, kvasivši je suzama. Slike užasa, jasne, precizne, stegnuše mu srce, te se ono nađe, u predinfarktnom stanju, zaplašeno time što je bilo naterano slepom mržnjom, da u ime države i odbrane granica uradi.
Tad nestade crne prilike. Noć preplavi mu telo i povetarac puhnu, a između stabala, poređanih svud uz seoski drum i unaokolo, kao u snu ukaže mu se silueta neke žene kako kroz šumu trči s upaljenim fenjerom u ruci.
Ta ženska osoba, duge kose delovala je isto tako pogubljeno poput njega, kao da je nekog ili nešto, u toj mračnoj šumi tražila. Bila je unezverena, napeta, ispijena, nekom neshvaćenom pričom, što se vrzmala po njenoj glavi, ne dajući joj mira. Ugledavši vojnika kako na drumu leži uplakan, uperi fenjer i osvetli mu lice.
Pogledi im se susretoše. Vojnik, ne mogavši se pridići, samo tiho izusti: Ja sam Grešnik.
Ja sam kvazipisac Marstoj – reče devojka s fenjerom. Ja sam te stvorila, ti si lik iz moje mašte, ti ne postojiš, ali je postojalo ratno vreme.
Zašto si mi dala ovakvu ulogu, ja nisam takav, ti znaš da ja nisam takav, da li mi veruješ? – izjavi vojnik tihim glasom, tu na drumu, dok mu je svetlost fenjera obasjavala uplakano lice.
Kako da završim Zbirku pesama, pretočenu u ovu priču? U šta da verujem? Da li da te mrzim, ili da ti oprostim, ti, Grešniče, moje literarno čedo? Moraće Bog oboma da nam pomogne, ali prvo treba da ga sustignemo da bismo ga to pitali.
Tu kvazipisac Marstoj krenu da se vrti u krug i u krug, oko vojnika.
Šta da radim sa tobom, Grešniče? Kakav kraj da ti priredim? Da li da te ubijem u sledećoj rečenici, da te kaznim bez suđenja, ili da sve pripišem zloj strani čovekove ličnosti, uplitanju onoga Đ. u vidu crne prilike sa gavranom? Da li da te spasim takvog kraja, pa da promenim priču, ili da bacim ovaj tekst u korpu i sakrijem te, Grešniče, od objavljivanja? Sve će nas surova realnost ionako sama da osudi. Znaš li da sam skoro bila u Crkvi, tamo van ove moje priče? Znaš li da sam gledala u oslikane zidove u njenoj unutrašnjosti, promatrala ljude koji su se tamo tiho molili, i nešto me iznutra mirom oblivalo, ukazivalo na postojanje Boga… Ali, kada izađem iz te Crkve, nema u meni mira, nikakvog. Nešto u meni kulja, hoće napolje, i čini mi se, kao kada vulkan eksplodira, tako će sav taj pakao posejan u tim stvarnim ratovima na Balkanu da izleti iz mene, poput bujice, nezaustavljivo, razorno, a to se drugima neće svideti, bežaće da se spasu od siline te lave, kao od teške i bolne istine. Zato je lakše živeti u laži, hraniti se zabludom. Ma kakva Ljubav, Dobrota, Lepota, i Mudrost, zar posle takvog ratnog pakla, može opet u to da se veruje?
Pisac nakratko zastade, uperi pogled ka nebu, pa prenuvši se, opet stade da ide oko Grešnika.
Šta da radim sa tobom, Grešniče? Da li da te ubijem ili da te objavim? Da li da sebe nazivam ludom ili da verujem da me na ovakvo pisanje nagoni neka sila nepojmljiva mome umu? Da li da te zaboravim, Grešniče, i sve te pesme iz Zbirke «Časovi dostizanja Boga»? To je nedovoljno, da se spere Zločin sa Tebe. Ne znam kakvu bi ti reč namenila. Ne znam postoji li nobelovac, koji bi razumeo zašto si to uradio? Nisam sigurna da književnost ima moć da od Grešnika, napravi Pravednika, da Mržnju preobrati u Ljubav?Možda ne postoji božanska književnost? Možda svetlost u ovom fenjeru i nije dovoljno jaka da rastera ovu tamu? Možda su ljudi, takvi kakvi su, grešni i slabi, na putu ka svojoj propasti, i ja, svojim perom, ne mogu ih zaustaviti, ne mogu im nož iz ruke izbaciti, niti ih humanima napraviti, tamo gde su ledom okovani.
Kvazipisac Marstoj upre pogled ka tami koja ju je okruživala. Svud smrt oko nje, neka užasno nemenjajuća stvarnost. Tama među narodima. Tama u srcima. Neznanje među političarima. Nadobudnost laži i zgažena istina. Svetlost fenjera počela je da se gasi. Tama je sve više nadolazila ka Marstoj i vojniku. Dok je tanušni plamičak svetlosti, hteo da se ugasi, Marstoj vrati pogled ka fenjeru, i videvši treperavi plamičak književne svetlosti, ukaza joj se u toj vatri, lik Isusa Hrista.
Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje. Sve mogu…sve mogu…
Dok je Marstoj naglas izgovarala reči, maleni tračak svetlosti, u srcu preguste tame, počeo je da se rasplamsava, sve više i više, dok se vatra u fenjeru književnosti, opet nije razbuktala i oterala tamu s nje i paloga vojnika.
I ne treba da mi opraštaš, ubij me, ubij me! Spali me kao što su meni spalili pravu porodicu, dopusti da me odvede u pakao ona crna prilika i onaj gavran što mi nadleće glavu – vikao je Grešnik.
Sve što se izdešavalo zlo, ukaljano, sirovo, sluzavo, odvratno, a naspram toga sve što prizivaše kajanje, svi ti nevini postradali, umorni, izranjavani, polegli poput vojnika svud po začaranoj šumi, ridajući nad sudbinom, ridajući povazdan, dozivajući kvazipisca da ih sve opiše, da im da novo lice, da im sastavi ruke i noge, da ih opere od gareži vatre što ih izjela cele.
Spasi, spasi, spasi nas – vikali su nevini…
Osveti, osveti, osveti nas…. Dopirali su glasovi iz začarane alisine šume…
Nađi nas… Iskopaj nas… Sahrani nas… Pomiluj nas… Oplači nas… Ovekoveči nas… Izvedi nas pišče na svetlo tvoje stvarnosti, ubaci nas u knjigu… Izbavi nas iz zaborava. Objavi. Piši. Objavi. Piši…
Ubij me, ubij me. Ne zaslužujem da živim – busao se u grudi Grešnik.
Šta da radim? Kakvu odluku da donesem? Nije istina da su Srbi za sve krivi? Nije istina, i ne može biti to jedina Istina. Ima više Istina, kao što je bilo i više Laži. Ali ko će Srbima da poveruje? Posle svega, etiketiranom narodu, krivcu za sve, i najvećem gubitniku, verovati na reč, da su Srbi branili svoje Srbe, da su ušli u rat, da odbrane državu, da su donosili loše političke odluke, previše se inatili, suprotstavljali se svima, i bili komunisti, u pogrešno vreme. Posle svega, verovati Srbima da su i nad njima vršeni strašni zločini…
Kvazipisac Marstoj dignu pogled ka nebu, uznoseći fenjer, tragajući za odgovorom Boga. Utom iz mrkloga mraka, odozgo s neba, ruka s belom rukavicom hitnu neku knjigu na seoski drum.
Knjiga se pri padu otvori, i oni baciše pogled na stihove Zbirke pesama sa izmenjenim naslovom «Časovi stizanja Boga», čije su se stranice, pod naletima vetra, okretale od jednog do drugog časa.
Ko sam ja da ti sudim ili opraštam, Grešniče? – reče pomirljivo Marstoj. Moraš sam da pronađeš Boga, samo on može da ti oprosti, ko sam ja da delim pravdu i presuđujem o postupcima ljudi, ko sam ja da na bazi delića nečega donosim presudu, ko sam ja da pišem na ovakav način sa ovakvom tematikom, ko sam ja da fenjer u crnoj noćci nad uplašenim Grešnikom držim kao sataru, ko sam ja da takve likove porađam, ko sam ja da govorim o tako teškom vremenu?! Ma ja sam ga nedostojna… Vetar je i dalje pokretao stranice dovršene zbirke pesama.
Ko sam ja? Ja sam samo jedan maleni Pisac u pokušaju. Ne verujem u svoju objektivnost, u svoje rasuđivanje. Ne verujem da mogu doneti ispravnu i pravednu odluku. Ne verujem u moć svojih reči. Ja sama ne razumem Časove (do)stizanja Boga. Ja sama ne mogu ih jasno videti. Ja sama niska sam i malena, reči mi siromašne, detinjaste, sirove. Ja sama, kao izgubljeno dete, u ovoj alisinoj šumi mašte, začaranoj krikovima nesreće, patnje, strahovima, jadima, moga naroda i drugih naroda. Da li dnevnik Pisca u pokušaju ima snagu da spere nepravdu nanetu mome narodu? Da li moj narod ima hrabrosti da ispravi nepravdu nanetu drugim narodima? O ti, Planeto, tvoj sam maleni stanar. O ti, Planeto, što ideš u krug i u krug, vrati vreme unazad, da sve bude kao što je nekada bilo. Vrati nam veru u Ljubav, u Dobrotu, u Lepotu, u Mudrost. Vrati nam zakopanog Boga. Otkopaj ga. O ti, Rate, prastari planetarni druže, ćiribu, ćiriba, tebe više neće da bude. Ćiribu. Ćiriba…neka Čuda budu moguća!
Dok je Marstoj, pisac u pokušaju po njenom dubokom uverenju, izgovarala ove reči, hitnu fenjer sa zapaljenom književnom svetlošću na tamu i ugleda kako je vatra razgrće i čini da više ne bude hladno i mračno, kao pre.
Grešnik nestade i ode Bogu da mu donese presudu. Ispario je kao gumicom izbrisan. I isto tako, kao grafitnom olovkom iscrtana, tu na drumu, pred nogama Pisca u pokušaju, ukaza se kolevka s bebom, kako se u njoj osmehuje. Ugledavši je, znala je kakvu je odluku Bog doneo za Grešnika.

FINIS OPERIS ILITI
KRAJ DRUGOG METATEKSTA
(preplitanja vidljivog Dnevnika Pisca u pokušaju
i „nevidljivog“ Dnevnika Pisca iz budućnosti)

iz romana „Božanska je snaga književnosti“, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj