MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

DRUGI INTERTEKST

5.

5.1. Epilog „nevidljivog“ Dnevnika Pisca iz budućnosti

5.1.1. U biblioteci s puno knjiga

I zato…

Svuda je tražim, a ne pronalazim. Svuda je čekam, a ne dočekam. Stalno je prosuđujem, razumom i srcem, ali je nestala. Moja je Ulica nestala.
Kako da je vratim? Kako da verujem, poput Boga, da će opet iskrsnuti tu pred mojim umornim likom? Kako da je porodim, zagrlim, pomilujem? Kako da je u večnost prenesem, ka Bogu?
O taj umorni dodir moga čela, tom prevremeno ostarelom spisateljskom rukom. Hoću te, Ulice, hoću! Hoću da te svojim rukama ponovo iskopam, na onom mestu gde su te ratni psi zakopali. Hoću da te popločam, stavim ti oznake na drum i na svaku kuću. Oni ljudi što iz njih napolje izviruju, hoću da ih oživim ponovo, hoću da se smeju iskreno, bez laži, zlobe, pakosti, zavidljivosti, gordosti… Hoću da se ugradim u temelj Ulice, kao u narodnoj pesmi.

I zato…

O ti, književni umore, odagnaj se. O ti, starosti moje reči, zaustavi se.
O vi, momenti, u kojima nemam više mašte, bežite! Ne mogu više da verujem u smrt književnosti.
Gde si pišče iz budućnosti? Pomozi mi.

Treba da veruješ da će Zločinac poželeti sam sebe da zaustavi. Primi snagu mašte k sebi Marstoj, ulij je u svoj unutrašnji svet, ispuni ga do vrha nadom u moć božije svetlosti, u moć Ljubavi, Dobrote, Lepote i Mudrosti. Veruj da će Ljudi Boga jednoga dana dosegnuti i za ruku ga čvrsto držati, kao svog najboljeg drugara. Primiće Tvorca, i tek tada ga shvatiti u potpunosti, videće ga njegovim očima, slušaće ga njegovim ušima… Veruj u Reč. Veruj u pisanje. Veruj da snaga božanske promisli može da zaustavi Rat – odgovori joj Pisac iz budućnosti.
Marstoj posluša njegov savet, pruživši mu ruku i stapajući se sa njim, posle dugog niza surovih i teških ratnih godina.

I zato…

Reče joj ta nadolazeća mašta − Vidiš li kako nešto tamo na horizontu hrli ka nama, sve je krupnije i krupnije, obrisi se iz te daljine u sve razaznije oblike pretvaraju? Gle, ti obrisi su neke silne kuće, sazidane od vrednosti, koje se prosto utrkuju koja će se prva u našu Ulicu doseliti.
I evo je ulazi prvo bela, pa žuta, pa roze i plava u isto vreme, pa siva, zelena i narandžasta.

U jednom momentu, sva se vrata na tim kućama pootvaraše. Pisac Marstoj koraknu, prvo polagano i obazrivo, šetajući samo trotoarskim delom.
Ugledala je kako ljudi u tim kućama obitavaju, smeju se, pričaju, obeduju, lenstvuju, neki su već izašli na Ulicu, paleći kola.
Ali, nešto se u njima desilo, neka božanska promena, veliki napredak, krupnim koracima božije promisli. Neka smirenost suštine, ono dugo očekivano saznanje i spoznaja.
Bili su lepi, doterani i zadovoljni. Bili su radosni. Bili su dobri i puni ljubavi. Naginjali su mudrosti, usavršavanju, redu i radu. Bilo ih je puno, rađali su se sve više i više. Naravno da su i umirali, ali ne u panici i bedi, nego sa ponosom i zadovoljstvom svojim životom. Izdržali su ga. Pobedili. Ostavili su prošlost za sobom. Nisu se plašili smrti.
Pisac Marstoj se, po prvi put, u toj Ulici, među takvim ljudima, osetila sigurno i opušteno, svoj na svome. Koračala je i koračala sve dok jedno dete nije istrčalo pred nju, noseći ruže u ruci.
Videvši kako te ruže dete pruža k njoj, pisac Marstoj se začudi. Dete se samo nasmešilo i otrčalo nazad u kuću, s ostalom decom koja su mu se tamo negde usput pridružila u igri i radosti.

Bilo joj je nešto poznato u očima toga deteta. Znala je da je to dete već ranije negde ugledala, u jednoj svojoj ranijoj priči. Bilo je tada u kolevci i smešilo joj se, istim smeškom, detinjim i nevinim.
Znala je ko je vaspitao to dete. Znala je, čim je ugledala njegove oči, usne, uši, ruke, da su mu roditelji Ljubav i Dobrota, da mu je sestra Lepota, a brat Mudrost.
Promena nije bila samo u ljudima, koji su nastanjivali tu Ulicu, promena je bila i u njoj. Praznina u Marstoj, onaj njen ponor, beše napokon zatrpan, pravom verom u Boga, pravom verom u Ljude, pravom verom u moć književnosti…. Pravom verom u snagu jedne jedine Reči – Čovek.

I zato…

Izabrala je jednu kuću u toj Ulici, baš po njenoj meri. Ušavši u nju, videla je biblioteku s puno knjiga, i masivan drveni radni sto. Ugledala je zlatno naliv pero, i bele listove papira, i odahnuvši, shvatila koliko joj je sada, lakše da piše i koliko sada, zaista želi da piše.

Sela je za taj radni sto, i udahnula miris svetske književnosti koji se širio bibliotekom. Ruka joj je sama krenula, rečenice su se nizale, poput niske bisera, sasute kao iz bokala, vodnjikave, kao posle krštenja, i razlivale su se po beloj hartiji, i od smrti, stvarale novi život. Radile su s književnošću šta su htele, jer su imale u sebi snagu nepobedive Vere u ljude. Vere u Vaskrs Ljubavi, Dobrote, Lepote i Mudrosti.

Duhovna je smrt pobeđena.

I zato…

Posle nekog vremena, provedenog za tim radnim stolom, pisac Marstoj uvidi da je završila s pripovedanjem, i s olakšanjem, sklopi sve stranice oba dnevnika, vrativši se tako na prvu.
Ipak, kao da je nešto nedostajalo, pade joj na pamet da naslov treba da se dopuni… Pored vidljivog dnevnika Pisca u pokušaju, ispisivan je uporedo i nevidljivi dnevnik Pisca iz budućnosti. Most između ova dva dnevnika, mora da bude poseban…

I zato…sledi roman u stihu i prozi…

BOŽANSKA JE SNAGA
KNJIŽEVNOSTI
most ka „nevidljivom“ dnevniku Pisca iz budućnosti – roman o …
(dopunjeno sada: …rađanju jednog pisca)

FINIS OPERIS ILITI
KRAJ DRUGOG INTERTEKSTA
(epiloga nevidljivog Dnevnika
Pisca iz budućnosti)

Marija Stojiljković Marstoj, autorka romana