MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

“Da ostane”

Bili smo prezasićeni.
Htjela sam pojesti nešto na miru. Izgleda da smo željeli isto.
Sjedio je u slabije osvijetljenom uglu, fiksiranog pogleda, ali znao je da sam ušla čim sam otvorila vrata.
„Slobodno?“
„Zavisi kakva si večeras.“
„Gladna.“
„Onda sedi.“
Spustila sam torbu kraj nogu, ali teret je ostao u zraku.
Čaša ispred njega prazna. Flaša skoro.
„Naspi mi.“
Podigao je obrvu. „Ne pada mi na pamet.“
Samo me presjeklo.
„Ne pij kad si iznutra umorna. Ne umeš. Barem dva puta sam gledao kako gubiš dostojanstvo u društvu koje nije vredno tvoje muke, a kamoli tvog srama.“
Nije ono zaboravio. Zanijemila sam na sekundu.
„Neka nova parentalna faza?“
„Moja stara gadna iskrenost. Sipaću ti vodu.“
Uzela sam njegovu čašu i primakla je usnama. Na trenutak smo se gledali. Oči u oči, krv u krv.
„U redu, oče Nikola.“
Spustila sam je na stol ne dodirnuvši rub.
„Nemaš ti oca. Zato i piješ.“
Šamar. Ne zao, samo tačan. Nisam dala da me obori.
„Nemam ni majku.“
„S tim možeš živeti bez da se samopovređuješ.“
Ovo me oborilo. Ipak sam sjela uspravno, pogledala konobara i naručila prvo jelo s menija.
„Jesi li uvijek ovako funkcionalno okrutan?“
„Samo kad me pustiš preblizu. Inače sam divan.“
„Jesi li i sebi takav?“
„Još gori. Sebi ne bih sipao ni vodu.“
Pogledala sam ga. Tužno, bijesno i raznježeno istovremeno.
„Znaš“ – rekoh napokon – „kad nisi užasno naporan, skoro da …“
„Znam“ – odgovori. „Zato ti ne sipam viski. Neću da gledam kako gubiš ono što je najbolje u tebi.“
Gledali smo se, dugo, kao da se zna da je između ljubavi i propasti razlika u jednoj čaši. Konobar nas je te razlike spasio.
„Još, gospodine?“
Nikola je pogledao u mene, pa rekao: „Gospođici obična voda, bez leda. Meni ništa. Veče je dovoljno teško.“
Konobar je kimnuo, ne pogledavši me, pa se udaljio, ostavivši pred nas dva tanjira i jednu tišinu. Kad je posluženo, jelo nisam ni pogledala. Nikola je spustio viljušku.
„Sve što pokuša da se zadrži propadne“- rekao je. „Kao da postoji neka rupa u dnu svega.“
„Čak i dostojanstvo” odgovorih. “Znam. Jer sam probala.“
Naslonio se dlanovima na sto. Oči mu nisu bile umorne, već poražene, ali mirne.
„Dostojanstvo nije za one koji preživljavaju.“
Zastao je, pa dodao: „Nisi ga izgubila. Založila si ga. Za nešto što si verovala da vredi. To je veće.“
On nikad ne umanjuje moj pad. Samo mu daje smisao koji mogu nositi. Sagnula sam glavu, da se sačuvam. „Jesi li ti ikad založio nešto?”
Skuplja usne, kao da je piće oporo.
„Jesam. Ono što je izgledalo kao život, za mir koji sam znao da neću moći zadržati.”
Kada je rekao ‘mir’ pogledao me drugačije – ja sam subjekt u rečenici. “I opet bih.“
Slika mi se magli. „Isplatilo se?“
„Sačuvao sam tebe“ — odgovorio je bez pretencioznosti. „Sve ostalo… Nisam siguran.“
Rekao je to kao činjenicu. Ne ispovijest, ne iznuđenu istinu. Uzela sam komad hljeba s tanjira. Iz inata.
„Nisi me ti sačuvao, Nikola. Ja sam naučila da preživim u tvojoj blizini.“
Nije se nasmijao, ali mu je lice popustilo.
„Najteže je što se pored tebe čovjek osjeća vrijednim. To ne izgleda kao utjeha, već kao obećanje, a ništa ne obećavaš.“
„Zato ćutim“ — rekao je.
Konobar je krenuo prema nama, pa odstupio. Kao da je na stolu bilo servirano više nego što smo mogli podnijeti.

Lejla Lačević-Mizdrak

O AUTORICI

Lejla Lačević-Mizdrak je pravnik po struci, književnik po srcu. Vjeruje da književnost čini život podnošljivim. Živi i piše u Sarajevu.