MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Sveti Duh to je ona sila koja nas vodi da prevaziđemo sebe, svoje okruženje i budemo kreativni, čak i onda kada niko drugi ne vidi tu našu unutrašnju borbu, mi istrajavamo i padajući opet ustajemo, jer imamo blagodat božiju u nama. Ali ako zbog toga pomislimo da smo posebni, to je klica gordosti, ljudski ego ustaje iz pepela, a blagodat božija se povlači s takvog čoveka.

Sve što Čovek radi ili ga vodi ili ga odvaja od Boga. Njegove misli, emocije, volja su isti oni mehanizmi koji nam ili pomažu ili odmažu na tom putu.

Bogopoznanje je jedino spasenje za duhovno posrnulog čoveka. Suze su lek za dušu, one čiste prljavštinu srca.

Ako uspeš da se izboriš sa sopstvenim mislima, ti si pobednik. Um je taj koji te može uništiti, ali i prosvetliti. Zato budi uvek budan i svestan koje misli dolaze kao dobre, a koje su one druge.

Smirenje je pokazatelj dobrog puta. Smiren čovek je blago i retkost u ovom svetu u kom vlada buka. Takav čovek je naučio da bude sam sa sobom, u tišini koja je u njegovom srcu nastala posle velikog iskušenja i stradanja. Od takvih ljudi se može mnogo naučiti.

Sveti Duh to je ona sila koja čoveku pomaže kada mu je najteže u životu. To je ona blagodat božija koja se dobija kada se čovek iskreno pokaje zbog svojih grehova.

Suprotno duhu, ljudski ego je slepac pun sujete, koji laže, nosi maske i pretvara se da je nešto drugo od onoga što uistinu jeste, bespomoćno i uplašeno malo dete koje želi da preživi. On je nagon za opstankom. On je izvor gordosti u čoveku.

Pa ipak, bez ega, čovek ne bi mogao da bude svestan sebe, ne bi mogao da misli, da želi, da oseća. Problem je što je svest ega ograničena i ljudi od detinjstva pa do starosti pokušavaju da steknu mudrost, da bi bili bolji od drugih, da bi ih hvalili, da bi ih priznali, da bi ih poštovali, da bi ih voleli. Ali sve to je zamka za ljudsku dušu.

U suštini, ego ne treba da bude ni iznad ni ispod drugih ljudi. On ne treba da se poredi sa drugima nego samo sa sobom, da li je bolji nego što je bio, ili ne? Da li duhovno čovek raste ili ne?

Živimo u burnim vremenima u kojima s jedne strane imamo lako dostupne informacije, preko interneta, društvenih mreža, a s druge strane vlada velika otuđenost među ljudima, kao da se ne mogu razumeti, ili kao da su nevidljivi za druge. Usamljenost je postala zarazna. Pa ipak, to se negira i gura se pod tepih, ljudi stavljaju svoje maske i pretvaraju se da su dobro.

Ljudi uvek žure negde, ili u šoping, ili u svoje lične drame, bolesna ljubavna vezivanja. Poslovna ili prijateljska komunikacija postala je površna, ratoborna, najčešće puna ogovaranja i spletki, pa ljudi na putu od svoga posla do doma, kao da su pod stalnim energetskim napadima, naročito u saobraćaju.

Kako to rešiti? Jedini način je povratak Bogu. Da bi čovek to postigao, on mora da upozna sebe, a to je podvig za koji je potreban ne samo celi život, nego često i brojna iskušenja, plač, pokajanje, trpljenje bola, nošenje krsta.

Nije Bog napustio čoveka, nego je čovek okrenuo leđa Bogu i otišao u suprotnom pravcu, tamo gde ga njegov ego odvlači.

Kako upoznati sebe, o tome ću napisati nešto u svom sledećem članku.

Marija Stojiljković Marstoj