MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

OKUPLJANJE , autor Marija Stojiljković Marstoj

prvi roman iz trilogije „Bila je noć“, izdavač „Besani“ 2023

KAKO KUPITI KNJIGU

Preko sajta izdavača https://besani.rs/knjige/okupljanje/

ili u Delfi i Makart knjižarama

OPIS

Trilogiju „Bila je noć“ čine romani: Okupljanje, Potraga i Pad. Oni su fikcija i istorijska hronika srpskog naroda. Radnja je smeštena u 2010. i u 80-te god. 20. veka. U svakoj od njih ide se dalje u prošlost preko činjenica, mitova i legendi o dinastiji Nemanjića.

Radnja prvog romana počinje 2010., u ordinaciji dr Marjanovića, u koju ulaze glavni likovi: Mirjana Protić, žena koja zbog smrti supruga pati od bipolarnog poremećaja, Sanja Stojanović, slikarka koja boluje od šizofrenije zbog gubitka sestre bliznakinje, Sokrat, beskućnik koji ima opsesivno-kompulsivni poremećaj i Nikola Grbović, agresivni navijač Partizana, čija se majka ubila zbog oca alkoholičara.

U svakom narednom poglavlju, jedan od glavnih junaka uvodi nas u priču o svom životu tako da čitalac sagledava detaljnu karakterizaciju njihove ličnosti, saznaje koji su to ljudi ostavili trag u njihovim životima, prisustvuje mnogim konfliktnim situacijama.

Prvi roman je uvodni deo trilogije, u kom je akcenat na psihičkom stanju protagonista, viđenju sveta koji ih okružuje. Delo pokriva teme ljubavi, smrti, bolesti, društvenih odnosa. Kao u lavirintu iz kog junaci ne znaju kako da izađu, vođeni čudnim putevima sudbine, oni se u poslednjem poglavlju prvog romana okupljaju u Karađorđevom parku zbog sokratovog sna o Crnoj rupi, simbolu nevidljivog duhovnog sveta, koji okružuje vidljiv materijalni. Družina odlučuje da zajedno krene u obilazak srednjevekovnih tvrđava i manastira ne bi li pronašla zagonetno mesto kruga na kom će da oslobode ono što je u crnilu rupe vekovima bilo zarobljeno. Tako kreće velika potraga za identitetom, kako ovih pojedinaca, tako i čitavog srpskog naroda.

RECENZIJE

OKUPLJANJE NEOBIČNE DRUŽINE

Vasa Radovanović, književnik

Okupljanje je prvi deo trilogije Bila je noć Marije Stojiljković Marstoj. To je roman sa elementima fantastike ali i snažnim psihološkim preispitivanjima. Autorka uspešno gradi profile svojih junaka koji svi imaju neke svoje bolesti (šizofrenija, bipolarnost, napadi besa…) dok plete oko njih strukturu romana pitkim, stilski skladnim književnim jezikom i prati njihove sudbine, vešto ih komponujući u veoma zanimljivu priču. Reč je o družini osoba koje su, zbog svoje bolesti, neprilagođene u odnosima sa svojom okolinom.

Vreme radnje romana obuhvata poslednjih nekoliko decenija prošlog i prvu ovog veka prateći sva previranja, ratove, nemaštinu, tranziciju iz vizure običnog čoveka i njegovo (ne)snalaženje u svemu tome. Marija ima talenat da stvori likove koji će u čitaocima da pobude emocije i da ih snažno uvuku u vešto pletene niti svojih sudbina, na granici realnog i irealnog, stvarnog i izmaštanog, sa dozom mističnosti. A to je odlika dobrih romana.

Sami elementi fantastike kojima je obojila svoj roman omogućavaju spisateljici da vešto ubacuje metaforičnost i simboliku i kroz vizije svojih junaka, koje im se javljaju u njihovoj bolesti, gradi interesantnu i pomalo bajkovitu priču. Veliki američki pesnik i filozof Ralf Valdo Emerson je napisao ,,Svet je simboličan. Deo govora su metafore, jer je čitava priroda metafora ljudskog uma.’’

Posebno je sugestivno, kroz sudbinu Sonje, majke glavnog junaka Nikole Grbovića, opisano nasilje u porodici koje je na ovim našom patrijarhalnim prostorima večito prisutno, a tek se u poslednje vreme (ali ne i potrebnim intezitetom) pokušava iskoreniti zakonima i društvenim normama. Sonjinu sudbinu, kao i žena u Srbiji, najbolje oslikava rečenica Lava Nikolajeviča Tolstoja: ,,Većina muškaraca traži od svojih žena vrline kojih se oni sami ne pridržavaju.ˮ.

Okupljanje je tek prvi deo trilogije i ono je, kao što sam naslov kaže, okupljanje veoma neobične družine od koje, baš zbog tih neobičnosti glavnih junaka, u nastavku serijala možemo očekivati vrlo uzbudljive avanture. Marija Stojiljković Marstoj je respektabilno kreirala scenu na kojoj će se razvijati buduća priča i verujem da će čitaoci, ljubitelji lepe književne reči sa zadovoljstvom prihvatiti ovaj roman.

O ROMANU OKUPLJANJE, MARIJE STOJILJKOVIĆ MARSTOJ

Oliver Janković, književnik i književni kritičar

Svoje prve korake u književnosti Marija Stojiljković Marstoj čini romanom “Božanska je snaga književnosti“ 2015. godine. Dve godine kasnije objavljuje zbirku poezije “Ptice iza žice“. Početak bavljenja književnošću objavljivanjem romana je ne samo hrabar potez (svi znamo da je to uz dramu najozbiljniji i najteži književni žanr), nego nagoveštava i Marijinu sklonost ka epskom, razuđenom književnom izrazu i stvaranju ozbiljnih i zamašnih književnih tvorevina. Ovu tezu potvrđuje i roman “Okupljanje“ koji je upravo pred čitaocima, tim pre što je on prvi deo romaneskne trilogije čiji će drugi i treći deo dospeti na našu književnu scenu u vremenu koje dolazi.

“Okupljanje“ je složena književna tvorevina. Mogao bih reći da je njegova “arhitektura“ kružnog oblika. Glavni junaci romana Mirjana Protić, Sanja Stojanović, Sokrat (koji se u romanu uglavnom pominje samo po svom nadimku) i Nikola Grbović u prvom poglavlju se okupljaju na taj način što dolaze u ordinaciju br. 2 kod doktora Zorana Marjanovića i dobijaju od njega terapiju koju im on prepisuje. Deluje da je to spontano okupljanje, jer autorka ih posle izlaska iz ordinacije predstavlja čitaocima tako što svakom od njih posvećuje jedno poglavlje romana. U poslednjem poglavlju dolazi do ciljanog okupljanja kada oni upoznavši jedni druge kreću u zajedničku akciju.

Glavni junaci romana, dve žene i dva muškarca imaju nekoliko bitnih stvari koje ih povezuju. Mentalni poremećaji izazvani traumama u detinjstvu i mladosti. Gard – da upotrebim taj termin iz boksa – kojim se kreću kroz život. Otklon prema stvarnosti i okruženju koje je neblagonaklono prema njima. Njihove sudbine su bile prilično okrutne prema njima i oni su, skrajnuti na marginu društva. Međutim, Marija Stojiljković je izvela u ovom romanu jedan smeo i neuobičajen obrt. Ono što je, gledano iz aspekta društva i socijalne sredine, mana glavnih junaka, postaje njihova vrlina. To najlakše mogu ilustrovati primerom osobe koja je autistična. Ona je povučena u sebe, ima nesvakidašnje reakcije na određene događaje, ali u sebi krije velike sposobnosti i mogućnosti. Poznato je da su autistični ljudi veoma talentovani u određenim oblastima nauke ili stvaralaštva. (U tu svrhu može poslužiti i ona poznata floskula – između ludaka i genija mala je razlika.) Mogu biti genijalni matematičari i slično. Sanja Stojanović ima simptome šizofrenije, ali je pri tom odlična slikarka. Sokrat je bio sudent generacije pravnog fakulteta, dok bolest nije uzela maha. Možemo se komotno zapitati, kada bi stvari izoštrili i sasvim ih izveli na čistinu, da li su oni bolesni, ili je bolesno i izvitopereno društvo u kome oni žive. Da Marija Stojiljković poput dobrog poznavaoca socijalne sredine i ljudske duše nije dobro opisala i iznela pred čitaoce porodični i društveni milje u kome su odrastali glavni junaci, ova autorkina nenametljiva hipoteza, ne bi ni bila lako uočena od strane književnog kritičara i potonjih čitalaca.

Po pitanju jezičkog iskaza i stila romana, Marija zaista zaslužuje samo pohvale. Rečenice su jasne, opisi ambijenta i stanja junaka realni. Kada roman svojom tematikom počne da u nekim delovima prelazi iz realizma u epsku fantastiku i fantazmagoriju, ili u opise psihodeličnih stanja glvnih junaka, stil i dalje ostaje dosledan onom stilu u kome je roman započet, odnosno, na primer, u slučaju slikarke Sonje i njene dvojnice, koja je plod obolele psihe, stil delimično ostaje u granicama realnosti, mada autorka opisuje nerealne i fantazmagoriče događaje.

Analizirajući roman kao žanrovsku strukturu možemo primetiti bitna poklapanja i, da tako kažem progres koji se uočava u odnosu na glavne junake. Roman počinje kao jedna čvrsta realistička struktura, jer se u detinjstvu glavnih junaka ne uočavaju njihove kasnije manifestacije koje nastaju razvojem njihove bolesti. Deluje kao da je to jedna višeslojna i teška priča o odrastanju u bitno traumatizovanim porodicama. Primetna je autorkina žestoka kritika sredine koja ih okružuje i, da tako kažem, nedostatak sluha, što porodičnog, a što društvenog, odnosno nadležnih službi koje bi trebalo da se angažuju kada je u pitanju nasilje u porodici, nezaštićenost majki koje trpe batine, maltretiranja i zastrašivanja od strane članova porodice, ne bi li tu istu porodicu koliko-toliko očuvale i decu izvele na pravi put.

Međutim, tokom razvoja fabule romana, primećujemo sve veće prisustvo psiholoških aspekata. Otklon glavnih junaka od uobičajenog puta razvoja mladih ličnosti. Kada taj otklon bude primećen, on već zahteva ozbiljno lečenje. Tu autorka napušta realističku strukturu i uvodi čitaoca u izvesna psihodelična stanja svojih junaka. Nakon ovih stanja, roman polako prelazi na teren epske fantastike i fantazmagorije, čemu najviše doprinosi pojava Crne rupe (makar samo u Sokratovom snu). Bez obzira što je u pitanju san, Sokrat vrlo realno i stvarno komunicira sa ovom, možda najbolje da je nazovemo pojavom, pošto je bićem, bez obzira na visok stepen komunikacije sa Sokratom, koji u ovom slučaju predstavlja medijum, ne možemo nazvati.

Ako bih pokušao da iz ove prve knjige Marijine trilogije, izdvojim jedan simbol koji bi mogao biti zajednički za sve junake (mada je najviše vezan za Sokrata koji je spreman da svoju slobodu, komotno bih mogao reći slobodu ili bekstvo od ljudi, plati životom na ulici i prebiranju po kontejnerima) simbol bi bio upravo taj – kontejner. Metalni ili plastični sanduk u koji ljudi velegrada bacaju hranu, nepotrebne stvari, frustracije, pa ponekad, u najgorim slučajevima male bebe. Naravno, beogradski kontejneri nisu nikakav izuzetak, jer se u svetu događaju i gore stvari. Na to nas podseća Hjubert Selbi, američki pisac, koji u jednom poglavlju svog romana “Poslednje skretanje za Bruklin“ ističe natpis na jednom od bruklinskih kontejnera “Mole se stanari da ne bacaju bebe u kontejner.“

Ono što bi donekle mogla biti jedna jedina zamerka ovom romanu je autorkino odlaženje u nepotrebnu širinu (najčešće opisima koji nisu toliko bitni za sam tok romana) u pojedinim poglavljima.

Pošto je reč o trilogiji, ovaj roman uspešno trasira put čitaocu koji se kreće kroz fabulu romana. Punu veličinu ovog književnog dela ćemo sagledati tek kada se iz štampe pojave drugi i treći deo. Ovo me podseća na slikarski triptih u kome na početku vidimo samo jednu sliku, a kad se ukažu i druga dva dela triptiha, stičemo i shvatamo potpunost romaneskne, zapravo slikarske celine.

U drugom i trećem delu trilogije Marija, svoj književni astrolab usmerava ka srednjovekovnoj istoriji Srbije, ka tradiciji i korenima. Pravoslavlje i hramovi Nemanjića su prava riznica duha i vitalnosti onog što Srbi nose u sebi, a što je zapreteno, potisnuto i prigušeno nemalim lošim uticajima svetskih sila i da tako kažem, istorijskim pokorama i nedaćama koje su se nadvijale i nadvijaju se nad ovim narodom.