Čas treći
Sudbo,
bez pogovora te slušam
ti si uvek u pravu
tvoja reč moju preklapa
sve na tvoju slavu
ja nikad nisam,
nisam bio u pravu
sva mi patnja izmoždena
oko iste stvari reč kači
i viš ne znadem
doklen će na me da se kači
ko da ruke pružah istom izvoru
u kom sam na večitom pomoru
zar samo meneka nema leka
za reč mi na umoru
a sred mi vidika
ljudi prolazahu sa srećom u zamahu
i svud radost plevi
oreol sretenja i govorenja
o slatkih običejstvujnih problema…
kud ću u ovaj crni čas zapisat nešto
a da crnilom ne zavejem i vas
kud ću misô oterat što pakosno sleće na me
u ovaj morni čas
našto radost, našto htenja,
našto bestraga bilo što do otupljenja
našto se začaurit u radosnome runu tajne
kada suze one bajne
kidaju arterije, krv i vene
iz života koji mi vene
našto sve kad mi Bog krade ,
poslednji osećaj, poslednje nade
našto život kad se skrate puti,
našto sreća kad se umor sluti
našto ići kad se nema stići,
našto sve kad mi to život izmiče
pesma iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015
Marija Stojiljković Marstoj
Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog 
Постави коментар