Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O trećem času iz zbirke.

Ne osećam više treći čas zbirke. Nije mi izgleda više bitan. Gledam na njega, izdaleka i ojačana u sebi. Ne sećam se kako je i kada nastao. Ne sećam se šta ga je iniciralo. Ničeg se više ne sećam.
Kako opisati bezosećajnost, hladnoću i nebrigu, vreme bez mašte? Pisci pišu kad ih osećanja gone, kad ih ljubav savlađuje, kad su im drugi bitni, kad ih vole i žele kraj sebe…
Šta napisati o sudbini, zar o njoj nije već sve rečeno, i zar nisu mnogi zbog nje, više od mene žalili?
Šta reći o patnji, nisu li je drugi doživeli u mnogo gorem obličju nego li ja?
Šta kazivati o duševnoj smrti, zar se sa njom nisu sudarali mnogi i pre mene, ginući i glibeći sve više u nju?
Šta da o meni ispripovedam onima koji me ne poznaju, koji me nikad nisu ugledali, ili možda jesu u prolazu, pri brzom prelasku ulice, na raskrsnici, u prevozu, pri kucanju karte, ustajanju sa sedišta, nekom starijem, ili mlađem…
Šta ispisati o mislima? Njihov tok tek pomalo se nazire ispod naslaga ovih stranica.
Šta izrecitovati o unutrašnjoj otupelosti? To je stanje u kom se osećaš toliko ravnodušno, kao da više sebi i ne pripadaš, čak ni nekom drugom, jednostavno vas nema, kao da ste u sebi davno nestali, zatrpani odozgo, nekim mračilima.
Šta ispričati o suzama? I drugi su plakali, čak duže od mene, teže od mene, obilnije sigurno, uz stiskanje i grčenje tela, na krevetu, u kupatilu, na ulici, kod prijatelja, u automobilu, pred svima, ili samo pred sobom.
Šta zapisati o umiranju nade? O njenom nečujnom i neprimećenom odlasku, tako da se o njoj prestanemo više i pitati, i zaboravimo je na kraju.
Šta izreći o stalno sanjanoj sreći, i još stalnije proživljavanoj nesreći?
O Bogu, kog u tim trenucima nigde na vidiku nema?
Šta o smrti, ili o povremenoj nameri da sve to ubrzaš?
Hod sudbine, nezaustavljiv i neminovan, mi u tom hodu, oborenih glava, utonuli u misli. Krivimo svakog za ono što smo na kraju postali. Ljutimo se na sebe, na druge, na Boga, na sve.
Postajemo usamljeni vukovi, osamljeni, melanholični. Pokraj nas stanovnici grada prolaze, a mi ih i ne primećujemo, zadubljeni kroz prozore gradskog saobraćajnog u svoje veliko unutrašnje ništa.
Kakva je sudbina skitnica u kojoj si stalno sam samcat, bez toplog doma, ljubavi, prijatelja, para? Kako čovek da izdrži svu tu svirepost, jezive usamljenosti?
Nešto crno i teško palo mi na grudi, i čini mi se da opet ne mogu da dišem, da sam pala pod naletima unutrašnjih oluja… To je sudbina.

*

Gledam u jednu od antologija srpske lirike, davno sastavljenu, još u doba jugoslovenstva, sredinom šezdesetih. Vrtim stranice i posmatram sve te pesnike, zamišljene i odsutne, dok sede u fotelji, zavaljeni, u cvetu svoje mladosti, i misle na smrt. Ugledam bistu čoveka sa bradom, bez ruku i donjih udova. Ponosan gleda napred, iako je sazdan od kamena. Na sledećoj strani, veliki šešir čini mladog čoveka sa bradom i brkovima punim dostojanstva. Mada šešir, modni detalj, ne vodi do dostojanstva, no više unutrašnja priroda tog pesnika koji ga s ponosom nosi. Skoro da je sav u crnom, samo mu je ten prozračan, i isijava.
Onda opet prelistam, i ugledam nesrećnog pesnika koji opeva neuzvraćenu ljubav, u pogledu mu velika tuga, sustigle ga srednje godine, beli okovratnik ga steže, brci znalački izuvijani na gore, istanjeni, zašiljeni.
I u tim pesmama tuga, bol, jadi nad sudbinom preteškom.
I evo i mene, nadvijene nad njima, prelistavam im pesme, virim nad njihovim jecajima, tražim način da sebi vratim dostojanstvo, ponos, veličinu. Ali pesme mi moje tako malo znače, ljudi mi tako malo znače, i sama sebi malo značim, od sudbine proklete, izlaza više ni ne vidim.
Sudbina, kako to gordo zvuči.
Nemenjajuća sudbina, još mi gore zvuči.
Strašna sudbina, od koje se ne da pobeći.
Svaki dan ona mi zatamni, a svaku noć, provodim ko u grobnici, živa sahranjena.
Korak ne mogu da pružim, ni najmanji. Srasla sa svojom mukom, sa svojim crnim mislima, bez vere i nade, u bolju budućnost.
Ne da mi da donosim odluke, zatvara mi svaka vrata koja poželim da otvorim.
Čini da svaki pokušaj za promenom, bude sitan, naspram nje. Kada stane pred mene, i pogleda me u oči, obeshrabri sve u meni, za čas.
Vuče me za ruku, ili se okači o mene, kao strašni kamen. Pritiska mi kičmu, i čini da se pred nepoznatim, a naročito, srećnim ljudima, povijam do crne zemljice.
Krst mi pretežak.
A onda, ugledam druge, nose svoj krst, teže hodaju, pognutiji od mene, skoro na samrti, samo što nisu izdahnuli. I onda se postidim, pred tim tuđim sudbinama, i na krst svoj, bar na sekund, zaboravim.

odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj