Kratka priča
Kratka priča daje svoj kratki odraz
umetničkog stvaranja. Jesenjinova zbirka
s jeseni maše krilima otvaranja.
Ne pitam da li mogu, radim to što mogu,
da pratim svoje misli – to još uvek mogu.
Srce i ja pričamo uspavanku za kraj.
Sledi zaključak velike rime, istine, suštine.
Na sunce ga stavljam, da leži po beogradskom putu.
Istine se koče vremenom, ali vreme ne zakoči ništa.
I kad-tad postadosmo svedoci uništenja.
Igra reči pretposlednji vapaj nade daje,
da iskam tu nit i da postanemo putnici večne nade.
Tragam kao slučajno za tobom, Bože.
Kao tražim te po grobovima neznanih junaka.
Kao ptica sam koja peva jezikom ljudi.
Kao da sam stvarno žena pesničke pustinje.
Kratka priča kratak osvrt daje.
Na predele istorije. Na predele ironije.
Tu sam se zamislila nad bitkama kosovskih junaka.
Tu sam se odmorila od božjih znaka.
Tu sam otpatila što postala sam oslonac tuge, sete,
bola, jecaja, patnje brata i patnje iz inata.
Oprala se kratka priča. Ispričala se uz jutarnju kafu.
Pogledom sam prešla svodom
i prevrnula utrobu gorčine. I znajte…
vi što jedete iz hranilice propalih mi nadanja,
vi što se pretvaraste da ste ljudi – zaludna su moja padanja!
Znajte da sam mila bila kao mala Maja iz meseca maja.
Znajte da se dete umorilo od ruku maternjih zanata.
Znajte da se nada loše iskrpila, a pesma razgoropadila.
Znajte da se duša moja sa vama prestravila.
Trebala sam te, Bože, i ti si se tu smestio.
Rekao si: – Plači, dete, plači! Zanosne su vrline tvoje!
Sklupčale se laži po putu tvom, kad posadilo ih
društvo po nahođenju svom.
Velike se pojave sitnim zvaše, i gle gde maše Bata Tajna!
Da Tajnu vidim – ti to, Bože, snimaš.
Da je želim crnim noktom istine da zahvatim.
I samo se zakunem nekad, tamo gde se ptice Kosova
savladavahu tim čudnim prizvukom
ratnih huka i iskonskih balkanskih strahova.
Gle, dete, eno promašenog pesničkog puta! A na putu piše:
O osami se osamili svi koji o osami u osami osamavaju.
Da se pretvori, Bože, i put moj u osamu,
u crnu neprobojnu umetničku kutiju. Putešеstvije večnosti.
Zato rekao si, Bože: – Plači, dete, plači! Zanosne su vrline tvoje!
iz zbirke „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta, 2017
Marija Stojiljković Marstoj
Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog 
Постави коментар