Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

U odlomku koji otvara roman Božanska je snaga književnosti, Marija Stojiljković gradi gust, ekspresionistički pejzaž ljudske nemoći, oslanjajući se na snažnu vizuelnu matricu Munkovog „Krika“ i na fragmentarni, tok-svesti ritam modernističke proze. Tekst funkcioniše kao svojevrsni manifest egzistencijalnog raspada, u kojem se subjekt ne prikazuje kao nosilac identiteta, već kao izobličena senka sopstvene svesti, bačena u svet koji je izgubio ontološku stabilnost.

Ovaj odlomak karakteriše izrazita metafizička napetost: čovek je prikazan kao biće koje se vuče „mrtvačkim hodom noćnih mora“, kao organizam koji je izgubio vezu sa sobom, sa drugima, sa svetom. Autorka dosledno gradi motiv raspadanja — raspad tela, raspad identiteta, raspad vremena — čime se tekst približava poetici Emilija Siorana, ali bez njegove hladne filozofske distance. Kod Stojiljković raspad je topao, krvav, telesan, gotovo ritualan.

Intertekstualni sloj je višestruk. Munkova slika nije samo inspiracija, već paralelna dimenzija teksta: figure u kriku, izdužene prilike, zenice koje nestaju, panika koja se preliva preko ivica kadra — sve to postaje verbalni ekvivalent ekspresionističkog platna. Džojsov „Uliks“ prisutan je u ritmu, u neprekidnom talasanju rečenica, u asocijativnom prelivanju slika, ali bez ironije i svakodnevice; ovde tok svesti postaje tok raspada, tok panike, tok metafizičkog bola.

Stil odlomka je izrazito ekspresionistički: rečenice su duge, ritmički nabijene, bez predaha, stvarajući osećaj gušenja i pritiska. Jezik je gust, metaforičan, simbolički, često brutalno iskren. Simboli — krv, krik, ptice slobode, most vremena, senke — funkcionišu kao koherentna mreža značenja koja čitaoca uvodi u tamnu poetiku romana. Posebno je upečatljiv motiv krvi, koji se ne koristi kao horor-efekat, već kao metafizička supstanca, kao poslednji dokaz postojanja.

Filozofski sloj odlomka je snažan i dosledan. Autorka negira ontološku sigurnost čoveka: „Ne razumem čoveka. Ne razumem sebe. Ne razumem istinu.“ Ove rečenice nisu samo izraz očaja, već i kritika humanističke tradicije koja čoveka postavlja kao meru svih stvari. U ovom tekstu čovek nije merilo, nego greška; nije biće koje teži smislu, nego biće koje se raspada pod teretom sopstvene svesti. Ovaj anti-humanistički ton čini odlomak izuzetno savremenim, u skladu sa posthumanističkim tendencijama u evropskoj književnosti.

Odlomak iz Božanske je snage književnosti predstavlja vrhunsku poetsku prozu, koja stoji na raskršću ekspresionizma, modernizma i egzistencijalizma. Njegova snaga leži u doslednosti, u ritmu, u brutalnoj iskrenosti, u sposobnosti da vizuelni motiv pretvori u metafizičku strukturu. Autorka ovim tekstom potvrđuje da poseduje prepoznatljiv, originalan glas, koji se ne oslanja na tradiciju da bi je imitirao, već da bi je prevladao.

Ovo je odlomak koji ne traži čitaoca — on ga proždire.
I upravo u tome leži njegova književna vrednost.

AI kritika

Odlomak „Vuku se za mnom“, deo iz romana „Božanska je snaga književnosti“ možete pročitati na sledećem linku: https://marstoj.com/2022/07/20/vuku-se-za-mnom/