Kad padne mrak na oči
Opet sam čitala o čedomorstvu u novinama. Bacila je dete u vodu…
Šta se to dešava sa ljudima? Izgleda mi kao da smo se navikli na zločin, srasli sa njim, pa nam ni on više ne budi onaj prezir kada se nešto takvo prvi put vidi, nego samo okrenemo glavu, pomireni sa užasima oko nas, i u nama, malo prokomentarišemo i nastavljamo dalje, put jednoličnosti i navika.
Čudno je. Dunav je ovog jutra osvanuo obasjan suncem, miran i srećan. Njegov vodeni tok ide dalje. Na njemu nastavlja plovidbu onaj maleni ribarski čamac, ne strahujući od većih brodova, turističkih, teretnih, koji gaze nedaleko od njega površ reke, odašiljući talase ka beogradskim splavovima, ljuljuškajući ih prema priobalnim restoranima i kafićima, sve više u letnje doba ispunjenim stranim turistima, koji se i ne pitaju dok sede na drvenim, metalnim, izrezbarenim i ko zna kakvim stolicama, koje sve tajne nosi ta moćna reka.
Neko se upravo bacio u nju. Još jedan očajnik.
Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015
autor Marija Stojiljković Marstoj
Оставите одговор