Lomljivo staklo sudbine
nadvilo se iznad mene kao krov.
Sve kristalno bi i ništa se
ne zbi na tom staklu.
U aleji mašte iskra se savila
da zakuca na tajna vrata sreće.
Pitam te, drago moje biće –
kada nestadoše svi treptaji svica?
Pitam te, draga moja srećo –
kada suze isušiše nebo?
Pitam te, vodo – otkad potoci
na dnu ponora leže?
Pitam vas sve – kada su se
kose moje zamršene rasule
po putu životne tajne?
iz zbirke poezije „Ptica iza žice“
Marija Stojiljković Marstoj
Ilustracija: Sonja Jovanović
Оставите одговор