Godine loše ređam u nizu.
Prekrivene su zaboravom.
Čudo bi stvorila samo da me nađe.
Nebo bi otvorila samo da mi siđe.
Da me obasja sunce i izmiri sa svima.
Da me svije ruka što potapa u uzdah.
Da pričam priče, i priče bi čula.
Da sejem radost i nadu bi htela.
Lepršavo sebe bi vila. Sebi širila krila.
Ka ptici da pesmu mi sasluša.
Ka tebi da srce mi pomiluješ.
Da paučinu zaborava skinem,
i da konačno istinu ka nebu vinem.
iz zbirke „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta 2017
Marija Stojiljković Marstoj
Ilustracija: Sonja Jovanović
Оставите одговор