Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Čas dvadeset prvi

Čase moj, zastali smo
nasred puta pečalnoga, puta avetnoga

Čase moj, zastali smo
nasred puta gde misao nema usmerenja daljnjega

Čase moj, zastali smo
gde nema sunca topline, gde nema neba vedrine

Čase moj, zastali smo
gde nema šumskih gora, gde nema plavetnila mora

Čase moj, zastali smo
gde nema lepog letnjeg cveta, gde nema ptice ozarenog leta

Čase moj, zastali smo
gde nema ljudi vreve, gde nema laveža pasa

Čase moj, stali smo
rukama opisivat neopisivo i rečima iskazivat neiskazivo
pogledima gledat nedokučivo i dodirima dodirivat nedodirivo

Čase moj, stali smo
gde se oči sklapaju, želje potapaju, govori onemoćavaju
gde misli zamiru, ljudi umiru, dok posvud velike tišine naviru

Čase moj,
spas nigde ne vid se i svud je mrkla tama
dok sa osionih visina dopire opet stara drama

ni predela, ni čistine, svud popale samrtne tišine
pokrila sve ta pusta tama, u mom srcu opet drama

Čase moj, za život
ni trud, ni želj, ni volj, ni nad
ni put, ni putokaz, ni preobraz,
ni uteha, ni smirenje, ni iskupljenje…

Čase moj, u velikim tišinama
do Boga se teško dopire.

iz zbirke „Časovi dostizanja Boga„, roman „Božanska je snaga književnosti„, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj