Pip: Marija Stojiljković Marstoj piše o onom pitanju koje filozofi, sveštenici i terapeuti nikako ne mogu da podele — ko je zapravo gazda u glavi: ego ili nešto više od njega.
Mara: Danas razgovaramo o toj unutrašnjoj borbi između ega i Svetog Duha, o gordosti koja čeka iza svakog duhovnog napretka, i o tome zašto je povratak sebi zapravo povratak Bogu.
Pip: Krenimo onda pravo u to.
—
Ego i Sveti Duh: ko zapravo vodi čoveka
Mara: Tekst postavlja jedno od najtežih pitanja duhovnog života — gde završava božanska blagodat, a gde počinje ljudska sujeta, i kako čovek uopšte može da razlikuje jedno od drugog u sebi.
Pip: I odmah daje odgovor koji malo ko želi da čuje. Kontekst je sledeći: upravo u trenutku kad čovek oseti da napreduje, vreba opasnost. Tekst kaže: „Ako zbog toga pomislimo da smo posebni, to je klica gordosti, ljudski ego ustaje iz pepela, a blagodat božija se povlači s takvog čoveka.“
Mara: To je srž celog teksta. Napredak bez smirenja nije napredak — on je samo ego u novom ruhu. Blagodat se ne zadržava tamo gde se čovek počne diviti sebi.
Pip: I tu dolazi do precizne anatomije ega. Nije reč o tome da ego treba uništiti — tekst kaže da bez njega čovek ne bi mogao da bude svestan sebe, da misli, da želi, da oseća. Problem je što je njegova svest ograničena.
Mara: Tačno. Ego nije zlo sam po sebi, ali postaje zamka čim počne da se poredi s drugima. Tekst to formuliše ovako: ego ne treba da se poredi sa drugima, nego samo sa sobom — da li čovek duhovno raste ili ne.
Pip: A onda tekst izlazi iz apstraktnog i ulazi u sasvim prepoznatljiv pejzaž — gužva, društvene mreže, površna komunikacija, ogovaranje, saobraćaj kao energetski napad. Usamljenost koja se negira i gura pod tepih.
Mara: Da, i tu se vidi zašto je ovo razmišljanje aktuelno. Tekst kaže da su misli, emocije i volja mehanizmi koji čoveka ili vode ka Bogu ili ga odvajaju od njega. Um može da uništi, ali i da prosvetli. Smiren čovek, kaže tekst, naučio je da bude sam sa sobom, u tišini nastalo posle velikog iskušenja.
Pip: Što znači da tišina nije polazna tačka — ona je nagrada.
Mara: A jedini put do nje, prema tekstu, jeste bogopoznanje i iskreno pokajanje. Nije Bog napustio čoveka — čovek je otišao tamo gde ga ego odvlači.
Pip: Sledeći tekst obećava odgovor na to kako upoznati sebe — što znači da je ovo tek početak razgovora.
—
Mara: Ego kao nagon za opstankom, Sveti Duh kao sila koja diže čoveka kad mu je najteže — između ta dva pola teče ceo duhovni život.
Pip: I suze kao lek za dušu. Retko koji tekst toliko direktno kaže da je plač deo puta, a ne znak slabosti.
Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog 
Постави коментар