Pip: Marija Stojiljković Marstoj pita gde su sve ptice otišle — i ne misli na ornitologiju.
Mara: Danas ulazimo u zbirku poezije „Ptica iza žice“ kroz pesmu koja poziva slavuja da se vrati na žicu, da otpeva ono što je tišina progutala. Krenimo odmah na tu pesmu.
Pesma „Slavujev zov“ — poziv koji tišina čeka
Pip: Ovo je pesma o odsustvu — ne samo slavuja, nego svega što je nekada živelo u toj dolini: mladosti, reka, gradske slave. Pitanje koje pesma postavlja nije gde je slavuj, nego šta ostaje kada sve što je pevalo ućuti.
Mara: Pesma to kaže direktno, bez okolišanja: „Jer ovde više nema radosti. Ovde se ubiše naše mladosti. U srpskom dolu reke presušiše. Niti toka Dunava, niti obale Save. Niti Beograda, niti stare mu slave.“
Pip: Dakle ne radi se o jednoj praznoj grani — radi se o čitavom pejzažu koji je izgubio tok. Dunav i Sava nisu presušile u geografskom smislu; presušilo je ono što su one nekada nosile uz sebe.
Mara: I pesma nudi tri moguća objašnjenja za taj nestanak: ratne godine, ljudsko porobljivanje, ili pak priroda same slobode koja se, kako stih kaže, „lako ne osvaja, ali i ne podnosi.“ Nijedno objašnjenje nije konačno — sva tri stoje kao mogućnost.
Pip: „Možda, možda, i samo možda“ — to ponavljanje nije neodlučnost, to je poštenje prema sopstvenoj nesigurnosti. Retko se vidi pesnik koji odbija da zatvori pitanje koje ne može da zatvori.
Mara: Na kraju pesme glas ipak progovara direktno, kao poruka: „Žica tvoja čeka te amo. Dođi, dođi meni ti samo. Moja diko, moja pomamo, probudi me slavujski slavno!“ To nije rezignacija — to je poziv koji još uvek veruje da će neko odgovoriti.
Pip: Grana se primirila, ali poziv nije. Tu negde leži cela napetost pesme — između tišine koja se stvorila i glasa koji uporno odbija da utihne uz nju.
Mara: Pesma je objavljena u zbirci „Ptica iza žice“ u izdanju Udruženja pisaca Poeta iz 2017. godine, sa ilustracijom Sonje Jovanović.
Pip: Slavuj koji drema u nekome — to je slika koja ostaje.
Mara: Ostaje i pitanje šta budi taj glas kada konačno progovori. Do sledećeg puta.
Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog 
Постави коментар