Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Pip: Postoji blog gde pisac u pokušaju drži fenjer nad sopstvenim likom i pita se da li da ga ubije ili objavi — i to nije metafora.

Mara: Marija Stojiljković Marstoj na svom ličnom blogu objavljuje odlomak iz romana „Božanska je snaga književnosti“ — priču koja ispituje šta književnost uopšte može da uradi sa zlom, ratom i krivnjom.

Pip: Dakle, jedno od onih pitanja na koja nema dobar odgovor, ali ih vredi postavljati glasno.

Mara: Upravo. Krenimo sa pričom „Zločin“.

Priča „Zločin“: šta književnost može da uradi sa zlim

Mara: Ovaj odlomak postavlja jedno konkretno pitanje: da li pisac ima snage i prava da opiše zločin — i šta se dešava ako ga ne opiše? Napetost između kvazipisca Marstoj i Pisca iz budućnosti nije samo razgovor o tehnici, nego o odgovornosti prema stvarnosti.

Pip: I odmah na početku, kvazipisac odbija zadatak, ali ne iz lenjosti — iz nečeg težeg od toga.

Mara: Tačno. Ona kaže: „Nema boljeg opisa njegovog Zločina, od surove stvarnosti u kojoj obitavam, novinske hronike. Grešnik je ionako bio jedan univerzalni lik, samo što sam ga ja usmeravala ka boljoj strani njega samoga, ka kajanju i činjenju većeg dobrog dela od lošeg.“

Pip: Stvarnost kao bolji pisac od pisca. To je ili skromnost ili kapitulacija — a tekst ne odlučuje umesto nas.

Mara: I upravo tu leži jezgro: Pisac iz budućnosti preuzima opis i gradi priču o momku kojeg su odgajile vrednosti — porodica čiji su članovi bukvalno nazvani Dobrota, Ljubav, Lepota, Mudrost — a koji ga postepeno napušta zbog crne prilike s gavranom.

Pip: Alegorija je gusta, ali funkcioniše jer se ne zadržava na simbolima — ona ih tera do logičnog, brutalnog kraja.

Mara: Momak odlazi u rat, proklinju se međusobno s porodicom, a na bojnom polju počini zločine koje potiskuje iz sećanja. Crna prilika mu ih vraća nasilno: „Ja sam mržnja, zlo, ružnoća i glupost. Nastanjujem se u odabranima. Pogledam vas i uđem u vas. Pravim vam se prijatelj. Stvorim Rat.“

Mara: Upshot je jasan — zlo nije prikazano kao spoljna sila koja napada izvana, nego kao nešto što se uselilo kroz pristanak, kroz postupno udaljavane od onih koji te vole.

Pip: A onda se kvazipisac Marstoj pojavljuje u samoj priči, s fenjerom, i pita Grešnika šta da radi s njim. Pisac ulazi u sopstvenu fikciju kao svedok — i to nije trik, to je suštinski postupak celog romana.

Mara: Ona glasno sumnja u moć sopstvenih reči: „Nisam sigurna da književnost ima moć da od Grešnika napravi Pravednika, da Mržnju preobrati u Ljubav.“ Ali svetlost fenjera se ipak ne gasi.

Pip: I kraj nije kazna ni pomilovanje — Grešnik nestaje, a na drumu ostaje kolevka s bebom. Bog donosi presudu, a pisac je samo prepoznaje.

Mara: Odlomak je deo romana objavljenog kod Čigoja štampe 2015. godine, a ova objava ga smešta u širi kontekst metatekstualnog preplitanja vidljivog i nevidljivog dnevnika pisca — dva glasa koja zajedno grade jedan rukopis.

Pip: Dva glasa, jedna nemoć, i pitanje koje ostaje otvoreno: da li je dovoljno pisati kada je stvarnost već sve opisala.

---

Mara: Pitanje koje priča ostavlja — može li književnost nešto da promeni tamo gde su srca zaleđena — ne traži brz odgovor.

Pip: Ali ga vredi nositi do sledećeg puta.