Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

PRVO POGLAVLJE

U ORDINACIJI BROJ DVA

(jesen 2010)

Bila je opet onakva noć. Ne ide mi se na posao. Znam, daće mi otkaz. Ali, struji vazduh kroz mene. Drži me nesreća.

U ordinaciji broj dva, lebdele su misli sredovečne žene, psihički obolele od bipolarnog poremećaja. Prostorija je bila sivobele boje, kockastog oblika, sa dve stare drvene stolice, stavljene nedaleko od zida.

Prozori su se tu retko otvarali. Ispred njih, u obliku violinskog ključa, zatvorski preteće i teške šipke od kovanoga gvožđa branile su prizemlje psihijatrijske klinike „dr Vojin Živanović“. Kroz prozor se video park išaran jesenjim lišćem. Zima je pretila da će ranije stići u Beograd. Duvala je košava.

Preko puta stolica nalazio se i doktorov radni sto, umrljan pokretima neiskusne čistačice. Na njemu su bile pobacane stvari, papiri, olovke, doručak, cigarete.

Pogledao je ženu koja je ušla nepozvana. Bila mu je poznata. Ime… Mirjana. Prezime… hm… Protić. Gospođa je bila srednjih godina, tamnih očiju, ispijenog lica, duge, plave iskrzane kose. Izgledala je zapušteno, iako je bila u poslovnoj uniformi, sivom sakou i suknji, prosečne visine, ali vitka. Tupo ga je posmatrala pogledom koji kao da je prolazio u neko drugo vreme i prostor.

Stvarno su bezobrazni. Svako ima živce, pa i ja, pomislio je dr Zoran Marjanović, neuropsihijatar, jedan od boljih na klinici. Za dosta medicinskih sestara, on je bio poželjan muškarac, visok, crn, markantan.

„Još nisam počeo da radim“, reče.

Žena tupog pogleda dodirnula se za bradu drhtavim prstima i usmerila pogled iza njega ka uglu plafona, sa mrljom uzaludno prekrečavanom. Potom se čuo snažan uzdah, skoro kao krik, pre nego što se tup pogled žene vratio na zbunjenog lekara.

„Neću ni ja da radim. Nesposobna sam. Hoću na groblje. Otvorite mi bolovanje.“

„Gospođo, sačekajte red. Nemate samo vi problem. Čujete li ih, već se bune.“

I stvarno su se bunili pacijenti koji su čekali ispred ordinacije broj dva. Bilo je tu raznih likova, nestrpljivih, sumnjičavih, sanjivih, pričljivih, svakakvih slučajeva sa izmenjenim pogledom.

U čekaonici, neki su sedeli, a neki stajali ili se poput vrteške vrteli u krug.

A tamo, ispred klinike, na jutarnjem vetru, pojedinci su pušili, drhteći zbog svežine koja se uvlačila u iznošene kapute, pocepane jakne i patike.

Tranzicija je uzela danak. Anksiozna, depresivna, bipolarna, paranoična, šizofrena Srbija uporno je čekala ispred ordinacije broj dva. Da je ovo bilo posebno jutro videlo se po broju predatih knjižica.

„Kako sam volela njegove grudi!“

„O, Bože, izađite.“

„Vi to niste doživeli. Vi ne znate kako nesreća boli.“

„U redu, daću vam novi lek i otvoriti bolovanje.“

U poslednje vreme, zbog ovakvih pacijenata, doktor je lako gubio živce, što se vrhunskom stručnjaku kao što je bio on nije smelo dešavati. Posmatrao je Mirjanu kako otvara vrata u nameri da izađe.

Ali, pažljivo posmatranje ništa mu nije reklo o uzroku ženine depresije. Nije mogao da čita misli, a da je mogao, čuo bi: Doktore, htela sam samo da me saslušate. Kako od prošlosti da pobegnem? Nije Darko na groblju. Vreme ne leči ništa. Bože, zašto sam ja živa, a on ne? Ubiću se. Skočiću sa Brankovog mosta. Sada ću stvarno to da uradim. Nosićeš me na duši Marjanoviću, ako je uopšte imaš.

iz romana OKUPLJANJE, prva knjiga trilogije BILA JE NOĆ

Marija Stojiljković MARSTOJ, autorka