Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Pip: Marija Stojiljković Marstoj piše o čoporima, ulicama i svemu što ostaje kad se zaborav ne potrudi dovoljno — dobrodošli u blog gde ni proza ni sećanje ne miruju.

Mara: Danas razgovaramo o jednom tekstu koji postavlja pitanje slobode, krivice i pamćenja — kroz sliku vukova, jedne ulice i svega što između njih živi. Krenimo.

Vukovi

Pip: Tekst „Vukovi“ otvara jedno nelagodno pitanje — ako su kapije zatvora odavno otvorene, zašto i dalje sedimo unutra? To je napetost koja pokreće ceo odlomak: ne neka spoljna sila koja nas drži, nego navika, žaljenje, i strah od sopstvene slobode.

Mara: Kontekst je čopor ljudi zapletenih u vlastite laži, i tu dolazi ključna rečenica: „Jasno mi je da se sloboda teško stiče, da nas njeno ispunjenje plaši, ovako naviknute na mrak sebe, ali dokle ide to pristajanje na nepromenu događaja, zašto se mirimo sa zatvorskim pravilima, kada zatvorenici više nismo i kada su nam kapije, širom otvorene?“

Pip: Dakle, problem nije zatvor — problem je što smo zaboravili da smo izašli. To je drugačija vrsta zarobljenosti, unutrašnja, i teže ju je nazvati pravim imenom.

Mara: Tekst tu pravi jedan važan zaokret — pita se da li je žaljenje sebe navika ili posledica potisnutih frustracija i promašenih ciljeva. Nije sigurno ni jedno ni drugo, i to neodređivanje je namerno.

Pip: A onda, usred sve te egzistencijalne muke, iznenada — konkretna ulica. Crveni krovovi, svetlozelene fasade, jorgovani. Kao da proza uzme dah pre nego što nastavi da tone.

Mara: I upravo tu leži srž: „Šta je od sveg tog ostalo? Samo sećanje koje s vremena na vreme pronađe rupu u zaboravu i izbije na površinu, opet uznemirujući časove u kojima smo navikli da žalimo sebe.“

Pip: Sećanje kao nešto što se probija kroz pukotine, ne poziva se — samo dođe. I kad dođe, ne donosi utеhu.

Mara: Tekst se na kraju otvara prema romanu iz kojeg je ovaj odlomak uzet — „Božanska je snaga književnosti“ — i tu postaje jasno da Ulica nije samo mesto, nego lik, možda i najvažniji. Rečenica „za mene i jedno i drugo opisuju Ulicu, nadvisuju je i protiču kroz nju“ govori o načinu gledanja koji je izvan doslovnog.

Pip: Most je most. Reka je reka. Osim kad nije.

Mara: Na kraju odlomak stoji pred pitanjem koje ne rešava: ko ima pravo da tuguje, i koliko? „Ko sam ja da se izdižem iznad toga“ — ali i ne može drugačije. Toliko je zatvorenik Ulice.

Pip: Mnogo beline na papiru, kaže. I praznine u sebi. Nekad je to sasvim dovoljan kraj.

---

Mara: Sloboda kao strah, sećanje kao rupa u zaboravu — to su teme koje ne traže lak odgovor.

Pip: Sledeći put, možda, još jedna ulica. Ili još jedan čopor. Vidimo se.