Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

PRVO POGLAVLJE

(maj, 1980. godina)

RADIO JUGOSLAVIJA JAVLJA: UMRO JE DRUG TITO

Radio stanica « Jugoslavija » bila je popularna u zemlji čije je ime s ponosom nosila. Pre konkurencije je puštala najnovije pesme koje su brzo postajale hitovi. Kako je to ovoj stanici polazilo za rukom često su se slušaoci pitali. Jednoga dana tajnu im je otkrio poznati voditelj Darko Protić: Naša stanica sledeća tri meseca biće u gradu, poznatom po…

Voditelj je govorio o novom preseljenju stanice. Njena se neuhvatljivost ogledala, u brzim promenama mesta iz kojih se emitovao program. Misija radija je bila da širi bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti, ali i da otkriva talente, organizuje audicije i koncerte. Tako se « Jugoslavija » selila od grada do grada, sklapajući poslove sa poznatim lokalnim stanicama. Lokalci su je prozvali lutajuća stanica.

U početku, teško su nailazili na podršku kolega sa drugih stanica. Smejali su im se i odmahivali rukom. Nisu razumeli suštinu lutanja. A onda se pojavio Darko Protić. Smislio je moto: Muzika nas sve spaja.

Pre početka muzičkog programa, Darko je ponavljao svoj stav o jugoslovenskoj muzici. Onda su krenuli sa top listama, kvizovima i vestima. Ta se zaraza brzo prenela i na kolege s drugih stanica pa su lutajuću Jugoslaviju često pozivali u goste.

Imala je ona i telefonska uključenja. Pažljivo su birali goste za emisiju. Nekad su to bili pankeri, nekad hipici ili predstavnici novog talasa.

Ipak, prodor u slušanosti omogućila im je romantika. Jugoslavija je rešavala ljubavne jade svojih slušalaca. Balade su držale jugoslovenske lepotice budnim.

U to vreme, Darko Protić je bio pravi seks simbol. Glavni adut nije bila njegova visina, ni gusta crna kosa, ili rokerski fazon, čak ni to što je bio motorista, već njegov muževan, duboki glas.

Vodio je on razne emisije. Bio je radan i vredan, ali i drzak i arogantan, pa se upuštao u razgovor i navodio sagovornika da kaže ono što nije planirao. Njegova taktika je bila da slušaoce radija opusti vedrinom i neposrednošću. U znaku je bio Strelac, u podznaku Lav. Voleo je ljude i život. Svirao je gitaru i vozio motor. Sloboda je za njega bila sve. Nije voleo sputavanja. Čak je i dobronamernu kritiku kolega ignorisao i okretao sve na šalu radeći i dalje po svom.

Osim « Jugoslavije » popularne su bile stanice i u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu. Studenti su imali svoju stanicu. Ljudi koji vole šalu slušali su glumce komičare i njihove izjave na stanicama toga tipa. Čak su se i novinari udruživali i osnivali svoje stanice. Neki od njih, koji su se bavili i književnošću otvarali su dušu stanovnicima velegrada, svakog jutra, pozdravljajući ih, poput popularnog Duška Radovića.

Darku je Duško bio veliki uzor. Zamišljao ga je u svim mogućim i nemogućim situacijama, kako sastavlja tekstove, govori ih, zasmejava i opušta građane Beograda. Darko je uporno razmišljao, šta li Radoviću nije palo na pamet, a što bi njemu palo. Bio je bez odgovora. Njegov uzor je pomenuo svaki pedalj Beograda, svaku zgradu, ulicu, vremenske prilike, događaje, ljude.

U odnosu na narodnu, zabavna muzika je u to vreme živela svoje najbolje godine. Bio je to pravi procvat i vladavina popa i roka.

Na ulicama većih gradova postojala su mesta, najčešće parkovi, gde su se okupljali pankeri. Bili su lako uočljivi po rotten frizurama, kožnim jaknama sa nitnama i bedževima, starkama i martinkama, kariranim košuljama i isečenim farmerkama. Bili su drugačiji od proseka i šokirali su ostali svet koji pravu misiju muzike nije poznavao.

Taj svet je živeo u svojim kancelarijama i gledao dugo u papire. Njima su pankeri izgledali štrokavo. Stalno su bili nacvrckani pivom. Nisu izbacivali cigarete iz usta i dimili su po okolišu koji tada nije bio branjen strogim zakonima o pušenju. Njihove martinke su se čule po uglačanom podu Studentskog kulturnog centra. Dim iz neugašenih cigareta koje su po dve visile na krajevima usana obitavao je u sportskim halama posle održanog koncerta kralja panka.

Nahranjen energijom sa koncerta panker bi oslonjen o drvo u parku dugo klimao glavom, tresući svoju čudnu frizuru, dok su mu teški bubnjevi, moćni akordi i vrištanje i dalje odzvanjali u ušima. Mnogi od njih su bili protivnici autoriteta i pisali su političke tekstove i vodili borbu protiv bogataša.

Slično pankerima, jugoslovenskim gradovima su se šetali i predstavnici hipi pokreta. Duge kose, koja je delovala neuredno i neuhvatljivo, obučeni u teksas farmerke, kožne sandale i cvetne košulje, nakićeni ništa manje u odnosu na pankere, hodom su odavali da nisu odrasli, da su u duši i dalje deca koja se raduju životu.

Mesto hodočašća bila im je hajdučka česma gde su se prisećali na kojim su sve koncertima bili u Jugoslaviji. Pričali bi o provodu prijatelja u San Francisku, o Vudstok festivalu, o borbi protiv nasilja, o ratovima i pravima ljudi. Nisu priznavali tabu, niti društvene norme. Bili su buntovnici i zagovornici seksualne revolucije. Bili su slobodni, dok ih opijati nisu zarobili.

Droga je uništila decu cveća, pa se i njima društvo opiralo. Za „trezveno“ stanovništvo, oni su bili neradnici, narkomani, alkosi i nemoralni ljudi, zaključani u svojim išaranim hipi kombijima, u kojima su danima orgijali.

Kada je krenuo novi talas, sve je bilo umerenije i normalnije. Jedino se novotalasna zaraza širila jugoslovenskim republikama nekontrolisano brzo da bi uštogljeno društvo tek tako to mirno prihvatilo.

Generacijski jaz je bio veliki. Pedesete, šezdesete, sedamdesete i osamdesete, oblikovale su jugoslovenske narode i narodnosti i pomagale Maršalu da uspešno vodi i kontroliše zemlju. Bilo je potrebno da narod igra, da se narod veseli, da narod peva i da to radi na sav glas. Što se više pevalo i igralo, kao da se ulazilo u vrtlog, u kazan gde se krčkalo, poput riblje čorbice, u koju bi neko ubacio dugme. Belina dugmeta ne ide u tamnu riblju čorbu.

Neko bi pilotirao, neko bi izigravao urbanu gerilu, neko bi nekome bio idol, a neko termit. Sve je bilo jedno veliko prljavo kazalište, u kom bi zaparao parni valjak, pa bi se moralo skloniti u neki haustor, ili otići u bioskop i odgledati film. Možda bi i neki buldožer zalutao na filmsku projekciju. Bilo bi kao u škripcu. Morao bi da se pozove neki akrobata da posluži zavađenima patku. Vrhunac orgazma bi bio sa Katarinom, velikom i neponovljivom.

I šta vredi o jugoslovenskoj muzici pripovedati, nju je trebalo ne samo slušati nego po njoj i živeti.

I živelo se na festivalima, gitarijadama, stadionima, u emisijama i magazinima, na ekskurzijama, turnejama, po diskotekama i studentskim domovima, u hotelima i halama, čak i u sportskim radnjama i na modnim pistama.

Toliko je jugoslovenska muzika tada bila jaka da su autori stvarali i pesme koje su iritirale velikog vođu. Taj cinizam morao je da prestane. Ta laž o njemu se prekidala zabranama i opomenama pred isključenje ili puštanjem pesama koje su vođu veličale.

Tog majskog dana 1980. sa radio stanice « Jugoslavija » čulo se: Umro je drug Tito. Od te vesti zemlja se paralisala i nastupili su sati i dani tuge, bola, beznađa i neverice. U vazduhu se iščekivalo nešto loše, crna slutnja da se tone zajedno sa Maršalom i da posle njegove smrti ništa više neće biti isto.

Umro je u Ljubljani posle teške bolesti krvnih sudova, baš onaj za kog se mislilo, da će uvek proslavljati rođendane, dočekivati pionire i pionirke, otvarati fabrike, poklanjati životinje, širiti Pokret nesvrstanih i uticaj zemlje u svetu.

Nemoćan, omatoreo, istrošen, sa bolesnom nogom, Tito je ležao na Klinici za srce i krvne sudove u Ljubljani. Nije izgledao kao neko ko je pucao od zdravlja, lovio životinje i jurio žene. Bio je to nesrećnik, oboren u postelju, koji iščekuje smrt. Ni slutio nije koliko je zapravo srećan što nikada neće dočekati ono što je kasnije suđeno njegovoj zemlji da se raspadne u krvi i zločinima.

Tito je ležao teško dišući, stopljen sa posteljom, bez snage i želje da se odloži neminovnost koja sledi svakom živom ljudskom biću, pa čak i njemu, velikome Maršalu.

Kada se smrt približila i zakucala na njegova vrata, pre nego ga je u potpunosti savladala, Tito je munjevitom brzinom prolazio kroz čitav svoj život.

Navrla su sećanja. Ređale su se slike sa svetskim državnicima. Na njegov humor i harizmu, fine manire, lepu odeću, izglancane cipele, nezaboravan hod, niko od diplomata nije mogao da ostane ravnodušan. Bio je poštovan. Bio je moćan. Bio je vođa. Bio je Tito.

Nakon te plejade državnika, Titu su uši zaparali kuršumi, bombe, topovi i vratili su se svi izginuli borci sa Neretve i Sutjeske. Titov konj i verni mu pas, nemački ovčar Tigar, iščekivali su ga u čudnom tunelu kroz koji je sada prolazio. Ukazale su mu se i ostale životinje koje je dobijao na poklon s raznih putovanja po svetu. Jedan mali Zoo vrt je saginjao glavu, ponizno i verno.

Onaj drugi Zoo vrt, koji je Tito ostavljao za sobom, taj niz pohlepnih poltrona, licemera, političkih jadnika bez vizije, morala i ljubavi prema svim narodima Jugoslavije, nije saginjao glavu. Ako su nešto poltroni znali, to je da su stalno bili gladni i da što su više moći imali to im je glad bivala sve veća i veća, neutaživa.

Tito je u tunelu bio umiren i isprva nije prepoznao kakav je bio ono sto u daljini. Nije bio državnički, niti bilijarski, već nekako jednostavan, sa alatkama za rad.

Bravarski sto, pomislio je, raširio ruke i prišao mu. Na stolu su se nalazile neke knjige na ruskom jeziku, omiljeno njegovo štivo i klasici.

– Divno – viknuo je poliglota Tito.

– Dajem vam časnu pionirsku reč – zaklinjalo se jedno dete koje je čudno isijavalo. Setio se da ga je susretao više puta, dizao ga je u vis i ljubio u obraze.

– Ti si budućnost Jugoslavije – govorio mu je Tito – Naša zemlja, ponosna je na takve pionire. Čuvajte je moji pioniri. Bez vas i vaše vernosti ništa isto biti neće. Vaš nestanak bio bi prokletstvo za narode naše velike i neprocenjive otadžbine Jugoslavije. Budite verni pioniri, držite štafetu mladosti čvrsto u rukama. Ne ispuštajte je.

Titu se u tunelu ukazao i stadion JNA sa toliko učesnika sleta, pridošlih tu, radi proslave njegovog rođendana. Igrali su i formirali gipkim telima trobojku.

Samo je jedna mala grupa ljudi odudarala od razdragane mladosti. Netremice su ga posmatrali. Unosili su nemir u maršalovu dušu. Bili su izgladneli, u zatvorskim odelima i skandirali su protiv proslave rođendana.

Jedan od njih, skoro da je nadvisio sve druge. Imao je dva metra, dužu bradu i krupne naočari. Imao je i šubaru na glavi. Osim njega, ostali su držali kamenje u ruci i hteli su njime da Tita gađaju, ali nisu imali dovoljno snage. Bili su klonuli i iznemogli. Pitali su ga samo: Zašto, zašto? Tito je okrenuo glavu od njih. Posmatrao je silnu mladost na stadionu koja ga je veličala i volela. Ali i dalje se čulo: Zašto? Zašto?

Tito se ponovo okrenuo. Hteo je da grupici objasni: Zato što…. ali sve je nestalo. Čitav stadion ispario je iz sećanja. Ostao je tunel kojim je prelazio na drugu stranu. Sećanja su se izgubila. Sve se gasilo osim savesti. Veliki Maršal se tada zapitao: Da li sam negde pogrešio?

Bilo je oko 15 sati tog 4. maja 1980. godine. Sirene su javile svuda po Jugoslaviji da se nešto loše desilo. To će biti običaj, skoro deceniju potom, sve do početka raspada Titove Jugoslavije.

Sutradan, maršalovi posmrtni ostaci, okruženi počasnom stražom bili su u unutrašnjosti Plavog voza. Kolone ljudi su stajale na usputnim stanicama kroz koje je voz prolazio. Ljudi su plakali, iako je tu bilo krokodilskih suza, bol je bio iskren kod većine.

Oni koji Tita nisu ispraćali na stanicama, sedeli su u kućama i gledali TV prenos. Neki nisu ni radili, jer je žalost trajala nedelju dana. Mnogi su se iz svih krajeva Jugoslavije uputili ka Beogradu da zajedno sa Beograđanima formiraju istorijski mimohod. Brojne strane delegacije su sletale na beogradski aerodrom i odlazile ka Saveznom Parlamentu i Kući cveća na Dedinju.

Novinari su pronalazili mesta za snimanje, procenjujući da je više od pola miliona ljudi odalo počast Titu. Bilo im je zanimljivo i mesto sahrane koje je u stvari bilo adaptirana staklena bašta ispunjena fikusima.

Broz je voleo svetlost. On sam je bio svetlost, sav u belom, prozračan i lagan. Takav mu je bio i grob, tu pod svetlarnikom, sačinjen od beloga mermera i sa krupnim zlatnim slovima: Josip Broz Tito.

Informacije o pokojniku novinarima su bile lako dostupne. Čak i dok je bio živ, enciklopedije o njemu bile su nezaobilazne u izlozima najpoznatijih knjižara. Ne ulazeći u to koliko je sve to bilo nametnuto, skoro da nije bilo Jugoslovena koji o maršalovim govorima, poukama, doskočicama, herojstvima, nije učio u čitavom obrazovnom sistemu, od osnovne škole do fakulteta.

Strancima su bile zanimljive Titove fotografije iz mlađih dana. Na jednoj od njih, u vojnom kaputu i prekrštenih ruku na leđima, odlučno je kaskao ka pobedi.

Ali osim te, imao je on i brdo fotografija, među kojima su štrčale one s velikanima Holivuda. Na njima, opušten i nasmejan, privlačio je poglede belim odelom i držanjem masona. Činilo se da tompus nikad nije izbacivao iz usta. Dokaz statusa i moći, veliki dim poglavice.

Strani novinari primetili su da je Tito stalno nekog dočekivao. Narod ga je toliko voleo da je uzbuđeno mahao zastavicama kada bi njegova limuzina prolazila pored njih. Mahnuo bi i njima Tito, nabacivši prepoznatljivi smešak, videlo se to na fotografijama.

A Jugosloveni su na taj smešak reagovali pevanjem pesama o heroju Titu, borcu za narodna prava, osnivaču radnih akcija, ljudini koja je zemlju digla iz pepela i dima i činila Jugoslovene najsrećnijim narodima i narodnostima na svetu.

A zašto su Jugosloveni bili pod Titom srećni, pitali su novinari uplakane ljude iz mimohoda. Rekli su im da su imali novac, posao, državu, društvo, mir, sigurnost. Rekli su…

– Imali smo muziku – dobacio je jedan čudan mladić koji je stajao iza jedne žene koja je odgovarala na pitanje novinara. Čuvši ga, novinar mu je prišao i prislonio mikrofon.

– Muziku? – upitao je novinar.

– Da. Imali smo prave grupe koje su ga kritikovale – odgovorio je mladić.

– Sram te bilo. Nije mesto za ironiju – dobacio je mladiću jedan stariji gospodin koji je stajao iza njega.

– Ironiju – znatiželjan novinar prislonio je mikrofon starijem gospodinu.

– Ma nije bitno. Nisu ga svi voleli. Neke muzičke grupe su ga provocirale. Ipak, više je bilo onih na koje je Tito mogao da računa i koji su pevali o njegovom herojstvu – objasnio je stariji gospodin.

– Najmilije su mu bile pesme sa radnih akcija – ubacila se u razgovor starija gospođa koja je stajala u redu iza starijeg gospodina.

Novinar je stao kraj nje.

Neka devojčica koja nije više mogla da bude mirna istupila je iz mimohoda. Njena mama se naljutila na nju i rukom je odmah pozvala da se vrati na svoje mesto.

– Neću – rekla je devojčica majci čiji su se obrazi zacrveneli od stida zbog neposlušnog deteta.

Devojčica nije puno odmakla kada ju je zaustavio nekontrolisani plač starije gospođe. Pored te gospođe, stariji gospodin koji je stajao iza čudnog mladića pokrio je lice rukama.

– Šta će sada sa nama da bude? – upitao se zabrinuto stariji gospodin. Čuvši ga, starija gospođa se dala u još gore ridanje. Sažalivši se na njih i devojčica je počela da plače. Nju je pozvao rukom ka sebi onaj čudni mladić.

– Znaš li ti zbog koga plačeš? – upitao je devojčicu.

– Policija. Policija – viknuo je stariji gospodin – Izbacite ovoga mladića iz mimohoda. On je strani špijun. Došao je da Titu pokvari sahranu. Nema ni malo poštovanja prema pokojniku.

– Imam onoliko koliko je pokojnik imao za mene – odbrusio je mladić.

– Ma nemoj. A šta ti to znači? – upitao je stariji gospodin.

– Dobio sam pesnicu u oko – objasnio je mladić.

– E ako si – ubacila se starija gospođa.

– Tako dakle. Famozna 1968. godina i premlaćivanje studenata – kazao je stariji gospodin.

– Ma kakvo premlaćivanje. Tito to nikada ne bi uradio – pobunila se gospođa – To su sve izmislili večiti studenti, neradnici koji ne čiste sobe po domovima. Sve bih ja njih na radnu akciju.

– Tako je – saglasio se ironično mladić.

– Tito je smirio situaciju – nastavio je stariji gospodin.

– Ahaaa – uzvratio je mladić.

– Nego šta je… Rasplamsavao – iznervirao se stariji gospodin.

– Aha… aha…. aha… aha… aha… aha – ponavljao je mladić pritom krenuvši sa gestikulacijama i mimikom.

Devojčica je sve vreme pažljivo slušala razgovor odraslih ljudi. Počela je da imitira čudnog mladića i da broji svoje prste. Majka je po ko zna koji put pozvala devojčicu da se vrati, ali ona je nastavila da se pravi da je ne čuje.

– Vi ste zapalili Beograd. Šta ste očekivali da milicija neće da vam uzvrati – rekao je stariji gospodin.

– Krili su ubijene – odbrusio je mladić.

– Moooolim!? – zgranula se starija gospođa.

– To je bio nesrećan slučaj. Poginuli su u stampedu, u gomili neorganizovanih studenata. Ne kažem da je policija čista, ali morali su – objašnjavao je stariji gospodin.

– Nije bio nesrećan slučaj – usprotivio se mladić.

– Otkud znaš. Da nisi bio tamo? – upitao ga je stariji gospodin.

Mladić je klimnuo glavom i rekao:

– Bio sam. Gorelo je svud. Moj drugar je dobio pendrek. Jedva se izvukao. Uhapsili su ga. On je slušao priče o Golom otoku.

– Izmišljaju. Ne postoji Goli otok – ubeđena u to starija gospođa je počela da se smeje.

– E, tu grešite – usprotivio se stariji gospodin – I te kako postoji, u blizini je Istre i Raba. Zatvor i dalje radi. Jedan moj bivši prijatelj koji je izdao partiju bio je tamo zatočen. Kada su ga pustili, pobegao je iz Jugoslavije, kukavica jedna.

– Mirjana, vrati se, približavamo se ulazu – povikala je majka devojčice.

– Mirjana. Lepo ime – kazao je čudni mladić.

– A kako se ti zoveš? – upitala ga je devojčica.

– Sokrat – odgovorio je devojčici mladić i potapšao je pet puta po ramenu.

Videvši to majka je brzo izašla iz mimohoda, izvinila se ostalima i uhvatila ćerku za ruku.

– Da više nikada to nisi učinila! Jesi li me čula? – naredila je majka devojčici.

– Vidimo se ko zna kad, Mirjana! – dobacio je devojčici čudni mladić.

– Vidimo se ko zna kad, Sokrate! – odgovorila je mladiću neposlušna devojčica.

Posle nekoliko sati stajanja, ljudi koji su se sukobili u mimohodu, sada su bili blizu ulaza u deo prostorije sa posmrtnim ostacima velikog Maršala. Red se zgusnuo. Svi su ćutali i gledali ili u pod ili ka mermeru na kom su se caklila deblja slova pokojnikova imena.

U ćutanju, u sporosti hoda, u ozbiljnosti lica, u stisnutim pesnicama i u celom držanju ljudi iz mimohoda, predosetila se nadolazeća tragedija, usud urušavanja svega što je Tito decenijama stvarao.

Jeza, nemir i briga odali su počast Maršalu. Zapitanost nad tišinom i promatranje nespokoja vidljivog na licima učesnika mimohoda savladali su mir svetlarnika i sve one fikuse.

I pored fikusa, tu se nije moglo disati. Neki su učesnici mimohoda dobili glavobolju i hvatali su se za glavu, umesto da se naklone borcu za jugoslovensku naciju, posumnjali su da je ta nacija uopšte postojala.

Ko zadrhtala kula od karata ili šahovska tabla gde nijedan potez više nije bio moguć, mimohod se predavao zlu bačenom na njega. Postao je sumnjičav.

Neki od njih, samo što se nisu srušili, ne zbog činjenice da su već satima bili u koloni, više zbog raspadanja iluzije o večnom Titu, toj osobi koja ih je čuvala, nadgledala, branila, hranila i uvek za njih bila tu, čim bi uključili televizore i radio aparate.

Godinama se Titov glas prostirao jugoslovenskim livadama i pašnjacima, a njegove poruke i slobodarski ideali, nisu se skidali sa usana mladih devojčica i dečaka stasalih da budu stub odbrane u kasarnama, gde su se sudarali Slovenci, Hrvati, Srbi, Bosanci, Makedonci, Crnogorci, a da se pri tom sudaru ne pokrenu psovke, ironija, mržnja, osuda i nacionalističke fobije. Ili je istina gurana pod tepih, pa sad u tišini mimohoda se na licima pojedinih učesnika uočavala čudna radost.

Možda je glavobolja u mimohodu bila uzrokovana bacilom, crvićem nacionalne istorije koji je stekao sve uslove da sada živne, ukrupnja se i pojede i poslednje naivce iz mimohoda sa slašću, kao svoju omiljenu poslasticu, šarenu lizu jugoslovenstva.

A šta ću ja ovde, upitao se narasli crvić u visokom naučniku poreklom iz Slovenije, nastanjenom u prestonici Jugoslavije. Treba otići odavde, skupo je za Sloveniju da bude i dalje u Beogradu. Jugoslovenska teritorija je prevelika da bi se održavala i porezima plaćala. A i ovi Srbi stalno se nešto busaju u grudi. Iritiraju.

Crvić je prešao sa Slovenca na Hrvata, pa na Bosanca i na Srbijanca. Počeli su se sukobljavati na tom svetom komunističkom mestu. Sporo hoda Srbin. Treba ga ubrzati, pomislio je Slovenac. Srbin je mislio: mnogo je uštogljen Hrvat ispred mene, treba ga vratiti tamo gde i pripada, iza mene. Crnogorcu se nije svidelo, što je u redu iza Srbijanca, hteo je da bude ispred njega. Svi su gledali samo svoje interese. Više nije bilo Maršala da im skreće pažnju sa istine.

Moć Jugoslavije se osipala svakim cvetom položenim na Titov grob, svakim pojedincem koji je odavši počast maršalu izlazio iz staklene bašte u novi nacionalni svet. Razrušavao se temelj nečega što možda nikada nije ni bilo izgrađeno, bar ne nekim čvrstim i trajnim materijalom, no se pri malenom političkom povetarcu, pri uvođenju višepartijskog sistema, samo od sebe urušilo.

Jugoslovenska zemlja na kojoj je Tito negovao i zalivao svoju tvorevinu, bila je tresetna, nakvašena krvlju. Tresetnost zemlje naročito je bila vidljiva na obližnjim grobljima gde je ležao junak do junaka, ubijen baš na mestu, gde su se krojile granice nacionalnih republika i to je išlo vekovima unazad u srce srednjevekovnih pobeda i poraza pa su se u promet puštale kasete gde se guslalo, urlikalo, vriskalo i spremalo za rat.

Tih dana dok je trajala Titova sahrana, zlo je još uvek bilo pritajeno. Deca poput Mirjane, neobaveštena o životu, lizala su još uvek svoje jugoslovenske lizalice, čitala partizanske čitanke, gledala na televiziji po ko zna koji put drugare pionire i pionirke, vesele na radnim akcijama, u znojavim bluzicama, kako mukotrpno stvaraju otadžbinu sviju njih, maćehu, pardon, majku njihovu.

Čudni mladić koji se zvao Sokrat, stariji gospodin, starija gospođa, devojčica Mirjana i njena majka, došli su na red i ušli u prostor Kuće Cveća.

Zagušljivost uzrokovana telima koja su formirala dugačku zmiju zvanu mimohod, obgrlila je fikuse i uništavala belinu grobnice.

Mladić je bio blizu Titovog groba i kada je video krupna slova vođinog imena, bacio se telom na njih. Mimohod se našao u čudu. Vojnici što su čuvali Titov grob odmah su ga uhvatili. Nije se otimao.

Stariji gospodin, starija gospođa i devojčicina majka nisu mogli da dođu sebi, razrogačili su oči, a neki i pljesnuli rukama.

– Kuku, kuku. Šta će biti sa nama? – jadikovao je mimohod.

– Hteo sam… Da prebrojim reči… Što me tučete – branio se Sokrat.

– U ludaru s njim – presudio je mimohod.

Tih dana i radio stanica « Jugoslavija » je prenosila dešavanja sa sahrane. Brujalo je da je terorista napao Titov grob.

Čudo neviđeno, morao se pronaći krivac, baš tamo odakle je rodom terorista.

Tako je Sokrat proglašavan u medijima i žutoj štampi, čas Srbijancem, čas Slovencem, čas Hrvatom, čas Bosancem. Nisu ga ostavljali na miru sve dok mu se nije utvrdila dijagnoza i jedan neuropsihijatar posvedočio je da je mladića bolest naterala da pipa sveti Titov grob i prebrojava sveta Titova slova. Neuropsihijatar je rekao da pacijent nikako nije mislio da ono telo u kovčegu nije bio pravi Tito nego neka krpena lutka ili podmetnuta svetska zavera. On nije bio protiv sveta. On ni ne zna šta je to svet.

Ali, novine su bile otrovane i istina nikog nije zanimala. Balonče nacionalnog ponosa udarilo je na sve strane pa neuropsihijatar sa svojim pacijentom teroristom Sokratom je bio odveden u psihijatrijsku kliniku dr Laza Lazarević na opsežno prevaspitavanje.

– Znate šta, u Sloveniji nema više mesta za vašu radio stanicu – Darko Protić je čuo sa druge strane žice glas dojučerašnje koleginice sa radija Dežela.

– Zašto? – prepao se on.

– Nemamo više novca. Naš radio se preorijentiše na druge stvari. Akademici upozoravaju na ekonomsku krizu. Biće nestašica i ekonomski uzlet neće dugo trajati. Tito je mamio investicije. Sad je došlo drugo vreme. Znate naš narod bi da sluša neku drugu muziku. Vole bendove strane produkcije, one iz Evrope i Amerike – cvrkutala je ženska iz Dežele.

Darko je slušao cvrkutanje i nije mogao da veruje šta koleginica priča. Kakva Amerika, kakva Evropa… Pa Jugoslavija je puštala i njihovu muziku…

– Žao mi je. Nismo zainteresovani – rekavši to cvrkutava voditeljka Dežele spustila je preplašenoj Jugoslaviji slušalicu.

Darko je dugo svojim saradnicima prepričavao sve o Evropi, o krizi, o promenama u Deželi. Savetovali su ga da pokuša sa Hrvatima, pa sa Bosancima i tako redom. Ako ne upali, rekli su saradnici, treba da ide u manja mesta, u partizanske kampove, gde i dalje žive okoreli zagovornici bratstva i jedinstva koji kače značke što blješte neuništivim partizanskim sjajem.

Poslušao ih je i krenuo da traži nova mesta, ljude, gradove, varošice, gde je bilo još Titovih pionira i pionirki, posvećenih izučavanju sveopšteg obrazovnog sistema, sa sve slikom Tita iza leđa učiteljice sa velikim okvirom naočara i prutom u ruci.

– Muzika nas sve spaja – rekao je Darko kolegi sa radija Makarska, ali Hrvat je počeo da priča kako njihovi slušaoci žele da slušaju drugu vrstu muzike i da nema potrebe da Jugoslavija uređuje odabir pesama. A i Evropa je sada popularna.

Iz radija Sarajevo stigla je slična priča s tim što su dodali i to da Beograd ne treba da formira ukus Sarajeva, da oni imaju nove mlade sarajevske grupe koje treba da finansiraju. Kriza, kriza, kriza…

Darko Protić je uvideo vrlo brzo da je teritorija preseljenja stanice bivala sve manja i manja, pa čak i Beograd nije imao više razumevanja za Jugoslaviju. Iako se Beograd najduže držao Jugoslavije, to je više bilo iz očaja davljenika, koji je napravio veliku grešku, bacio se u reku jugoslovenstva pre nego je naučio da nacionalno pliva.

Radio Ohrid i radio Titograd, jesu gunđali i opirali se, ali su ipak izlazili Jugoslaviji u susret. Jeste da je prenos malo krčao i šuštao i muzika se jedva čula, ali bolje išta nego ništa.

Tako je posle Tita, nastupilo neko čudno vreme za rokere. Što su više pevali, mikrofoni su im se kvarili, počeli su da ubacuju u turbo. Videvši da narod miriše taj turbo, da voli da se drma i trese, stari tvrdokorni rokeri ili su se povukli ili su se prešaltovali na turbo-treskavac. Normalno da je taj proces prebacivanja bio višegodišnji i sa približavanjem devedesetih sve se otelo kontroli. Nije se znalo ko koga treska, pljeska, udara i privatava.

Čudno je to posletitovsko vreme bilo. S jedne strane kriza je urušavala broj mesta, gde bi Jugoslavija bila primljena, a sa druge strane, rađala se neka čudna nostalgija i ju-muzika dobijala je svetački oreol.

U tom paradoksu, neke su grupe imale i proročke tekstove pa su poput Nostradamusa predviđale kraj Jugoslavije.

Šta se tu moglo, umesto spajanja svih stanica pod kapom Jugoslavije uređivački timovi u stanicama na nivou republika izabrali su da slušaju svako svoju ratnu oluju.

Kako su se devedesete približavale sve slabija radio stanica « Jugoslavija » morala je da se prebaci na male kampove prijateljstva kojih je bilo tek ponegde na crnogorskom primorju. Tu su rokeri još uvek mogli da pljunu i zapevaju svom silinom Jugoslavije.

iz romana POTRAGA, druga knjiga trilogije BILA JE NOĆ, izdavač BESANI iz Beograda

Marija Stojiljković Marstoj, autorka