Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Pip: Marija Stojiljković Marstoj ima zbirku poezije koja se zove Ptica iza žice — i već iz naslova je jasno da sloboda ovde nije zagarantovana.

Mara: Danas se zadržavamo na jednoj pesmi iz te zbirke — „Ludilo“ — koja postavlja pitanje šta se dešava kad um traži izlaz, a osama zatvara put.

Pip: Krenimo onda pravo u to.

—

Pesma „Ludilo“ — između osame i nade

Mara: Pesma „Ludilo“ iz zbirke Ptica iza žice bavi se tenzijom između unutrašnje tišine i žudnje za autentičnim izrazom — pitanjem može li um uopšte da iznedri nešto iskreno kad je okovan sopstvenim teretom.

Pip: Sama pesma to kaže direktno: „Glavo moja, daj poludi, i iznedri jednom veselu pesmu, i sve ih opij nebeskim svodom, polij ih sve božjom vodom.“

Mara: To nije poziv na haos — to je molitva. Glas koji traži od sopstvene glave dozvolu da se oslobodi, da napokon stvori nešto radosno umesto da nosi teret.

Pip: I upravo tu leži paradoks koji pesma gradi od prve strofe. Sunce ne dolazi, sreća bi zablistala — ali ne zablista. Svaki potencijal je u kondicionalu, sve ostaje u sferi mogućeg, ne ostvarenog.

Mara: Stihovi „čemer bi pekao reči kao pekač, i suze bi iznova na uzdah stavio“ drže tu napetost — svaki pokušaj radosti odmah je ugašen nečim gorkim, nečim što pritiska.

Pip: A onda dolazi taj trenutak koji pesmu lomi na pola: „Sve bih dala kad ne bih krala tuđe reči kao svoje, da prikažem pad kao tuđ.“ To je već sasvim drugo — to je lirski subjekt koji se suočava sa sopstvenom nesavršenošću, ne samo sa spoljašnjom tamom.

Mara: Tačno. Osama nije samo okolnost — ona „zatvara put“, aktivno blokira. A jedini izlaz koji pesma nudi jeste taj gotovo nemoguć zahtev upućen samoj sebi: poludi, ali lepo. Stvori nešto.

Pip: Ilustracija Sonje Jovanović prati objavljenu pesmu, što daje naslutiti da vizuelni sloj nije slučajan dodatak — zbirka Ptica iza žice, objavljena u izdanju Udruženja pisaca Poeta iz Beograda 2017. godine, nosi tu vrstu pažnje prema celini.

Mara: Pesma funkcioniše i sama, ali znanje da dolazi iz zbirke daje joj kontekst — nije izolovani krik, nego deo jednog dužeg razgovora o zarobljenosti i oslobođenju.

---

Pip: Zarobljenost i oslobođenje — i između njih, jedan nesiguran, ali uporan glas.

Mara: Upravo to je ono što pesma ostavlja: ne odgovor, nego pitanje koje vredi nositi sa sobom.