Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Pip: Marija Stojiljković Marstoj piše roman o božanskoj snazi književnosti — i odmah kreće odlomkom koji zvuči kao da je Munk napisao dnevnik, a Džojs ga uredio.

Mara: Danas razgovaramo o odlomku iz tog romana — tekstu koji spaja egzistencijalnu teskobu, likovnu inspiraciju i jezik koji se opire svakom lakom čitanju. Krenimo odmah na to.

„Vuku se za mnom“ — odlomak iz romana

Pip: Ovaj odlomak postavlja jedno temeljno pitanje: kako jezik može da uhvati bol koja izmiče svakom opisu? Tekst ne priča o patnji — on je izvodi, rečenicu po rečenicu, kao da sama proza pati zajedno s glasom koji govori.

Mara: Kontekst je odmah mračan i tajan, a onda dolazi ova rečenica: „Vuku se za mnom, kao preklane svinje, mrtvačkim hodom moje noćne more.“

Pip: To nije metafora radi ukrasa. To je slika koja fizički pritiska — nešto što se vuče, što ima težinu, što ne pušta. Čitalac ne dobija distancu od bola, dobija ga direktno u telo.

Mara: Tekst se zatim širi u pravcu koji podseća na Munkov „Krik“ — i to nije slučajno. Na kraju odlomka stoji napomena da je inspirisan upravo tom slikom, kao i početkom čitanja Džojsovog „Uliksa“. Figure na visećem mostu, izobličena lica, oči sićušnih zenica — sve to direktno priziva Munkovu estetiku panike i nemoći.

Pip: I tu leži zanimljiva napetost: proza koja opisuje nemoć opisa. Postoji jedan red koji to kaže gotovo doslovno.

Mara: „Od ponora nema ništa, a ni od ovog uliksovskog pokušaja opisivanja nutrine.“ Dakle, tekst se sam dovodi u pitanje — svestan je sopstvenih granica, ali nastavlja unatoč tome.

Pip: Što je, ako ćemo pravo, jedina poštena stvar koju književnost može da uradi s temom kao što je očaj.

Mara: Glasovni niz na kraju odlomka to potvrđuje. „Ne vidim te, paćeniče. Ne vidim te, Munku. Ne vidim te, Uliksu. Ne vidim te, Željo. Ne vidim te, Voljo. Ne vidim te, Knjigo.“ Svako od tih obraćanja nosi drugačiju težinu — figura bola, umetnik, roman, apstrakcije volje i želje, sama knjiga.

Pip: Književnost kao sagovornik kome se govori, a koji ne odgovara. To je prilično precizna slika pisanja.

Mara: A pitanje koje odlomak ostavlja otvorenim — „Ko bolje poznaje očaj, očajnik ili čajnik?“ — nije šala, nego pravi filozofski udarac ispod pojasa.

---

Pip: Dakle, roman koji kreće ovakvim odlomkom — to je signal da nas ne čeka lako štivo.

Mara: Nije ni zamišljeno kao lako. Sledeći put — više iz istog sveta.