PRVO POGLAVLJE
U ORDINACIJI BROJ DVA
(jesen 2010)
Bila je opet onakva noć. Ne ide mi se na posao. Znam, daće mi otkaz. Ali, struji vazduh kroz mene. Drži me nesreća.
U ordinaciji broj dva, lebdele su misli sredovečne žene, psihički obolele od bipolarnog poremećaja. Prostorija je bila sivobele boje, kockastog oblika, sa dve stare drvene stolice, stavljene nedaleko od zida.
Prozori su se tu retko otvarali. Ispred njih, u obliku violinskog ključa, zatvorski preteće i teške šipke od kovanoga gvožđa branile su prizemlje psihijatrijske klinike „dr Vojin Živanović“. Kroz prozor se video park išaran jesenjim lišćem. Zima je pretila da će ranije stići u Beograd. Duvala je košava.
Preko puta stolica nalazio se i doktorov radni sto, umrljan pokretima neiskusne čistačice. Na njemu su bile pobacane stvari, papiri, olovke, doručak, cigarete.
Pogledao je ženu koja je ušla nepozvana. Bila mu je poznata. Ime… Mirjana. Prezime… hm… Protić. Gospođa je bila srednjih godina, tamnih očiju, ispijenog lica, duge, plave iskrzane kose. Izgledala je zapušteno, iako je bila u poslovnoj uniformi, sivom sakou i suknji, prosečne visine, ali vitka. Tupo ga je posmatrala pogledom koji kao da je prolazio u neko drugo vreme i prostor.
Stvarno su bezobrazni. Svako ima živce, pa i ja, pomislio je dr Zoran Marjanović, neuropsihijatar, jedan od boljih na klinici. Za dosta medicinskih sestara, on je bio poželjan muškarac, visok, crn, markantan.
„Još nisam počeo da radim“, reče.
Žena tupog pogleda dodirnula se za bradu drhtavim prstima i usmerila pogled iza njega ka uglu plafona, sa mrljom uzaludno prekrečavanom. Potom se čuo snažan uzdah, skoro kao krik, pre nego što se tup pogled žene vratio na zbunjenog lekara.
„Neću ni ja da radim. Nesposobna sam. Hoću na groblje. Otvorite mi bolovanje.“
„Gospođo, sačekajte red. Nemate samo vi problem. Čujete li ih, već se bune.“
I stvarno su se bunili pacijenti koji su čekali ispred ordinacije broj dva. Bilo je tu raznih likova, nestrpljivih, sumnjičavih, sanjivih, pričljivih, svakakvih slučajeva sa izmenjenim pogledom.
U čekaonici, neki su sedeli, a neki stajali ili se poput vrteške vrteli u krug.
A tamo, ispred klinike, na jutarnjem vetru, pojedinci su pušili, drhteći zbog svežine koja se uvlačila u iznošene kapute, pocepane jakne i patike.
Tranzicija je uzela danak. Anksiozna, depresivna, bipolarna, paranoična, šizofrena Srbija uporno je čekala ispred ordinacije broj dva. Da je ovo bilo posebno jutro videlo se po broju predatih knjižica.
„Kako sam volela njegove grudi!“
„O, Bože, izađite.“
„Vi to niste doživeli. Vi ne znate kako nesreća boli.“
„U redu, daću vam novi lek i otvoriti bolovanje.“
U poslednje vreme, zbog ovakvih pacijenata, doktor je lako gubio živce, što se vrhunskom stručnjaku kao što je bio on nije smelo dešavati. Posmatrao je Mirjanu kako otvara vrata u nameri da izađe.
Ali, pažljivo posmatranje ništa mu nije reklo o uzroku ženine depresije. Nije mogao da čita misli, a da je mogao, čuo bi: Doktore, htela sam samo da me saslušate. Kako od prošlosti da pobegnem? Nije Darko na groblju. Vreme ne leči ništa. Bože, zašto sam ja živa, a on ne? Ubiću se. Skočiću sa Brankovog mosta. Sada ću stvarno to da uradim. Nosićeš me na duši Marjanoviću, ako je uopšte imaš.
I dok se ženi tupoga pogleda svašta vrzmalo po glavi, na ulaznim vratima u ordinaciju broj dva pojavila se mlada sestra Milica, držeći u ruci šolju tek skuvane crne kafe.
„Baš Vam se divim, kako ste strpljivi sa njima“, zavodljivim glasom obratila se doktoru. Baš lepa žena, pomisli on, smešeći se.
Sestra je spustila kafu na sto, nagnula se ka doktoru i značajno ga pogledala. Ah, to se ne sme, ne trebaju mi problemi na poslu, pomisli. Hvala na kafi. Vrlo ste ljubazni, reče naglas.
Dok je sestra Milica izlazila iz ordinacije njeni bokovi njihali su se poput klasja na vetru, a bujne grudi i duga plava kosa pratili su ritam. Marjanović je bio hipnotisan tom lepotom.
Ali, sestra nije stigla ni da otvori vrata, kada je u ordinaciju broj dva, opet nepozvana, ušla neka niska crna zdepasta žena. Bila je uznemirena. Vikala je, mahala rukama, a kada je ugledala doktora, uhvatila se za glavu.
„Doktore, pomozite. Moja ćerka… Mogla se ubiti. Dolazimo iz Urgentnog.“
„Gde je ona? Uvedite je.“
Tada u prostoriju uđe mlada zgodna devojka, duge crne kose, prefinjenog izgleda lica. Bila je pod sedativima i sa belim povezom na glavi.
Doktor je rukom pokazao majci i ćerci da sednu na dve drvene stolice ispred njegovog radnoga stola.
Devojka nije progovarala. Gledala je kroz prozor, vidno iscrpljena.
„Šta se desilo? Kako je izgledao napad? Vi ste, vidim iz kartona, Sanja Stojanović?“
„Ja ću da objasnim“, umešala se majka Dušanka, stavljajući ruku na ćerkino rame. „Šesto čulo mi je govorilo da se s posla ranije vratim kući. Suprug je na službenom putu. Žena koja čisti kuću nije bila tu. Sanja je slikala u ateljeu. On se nalazi u potkrovlju naše salonske kuće.“
Dr Marjanović je zabrinutoj majci ponovo rukom pokazao da stane i pusti ćerku da sama ispriča sve. Ali ona nije želela da ga posluša. Nastavila je po svom.
„Kada sam došla, čula sam je kako viče. Idi od mene. Idi od mene. Stalno je to ponavljala. Popela sam se do ateljea. Kada sam otvorila vrata imala sam šta da vidim. Udarala je glavom o zid. Na vreme sam stigla da je zaustavim. Gurala me je od sebe, krv joj je curila iz nosa, na čelu je imala ranu, a na zidu je bio krvav trag. Štafelaj je ležao na podu, boje razasute. Brzo sam je izvela odatle, dovela do kupatila, našla tablete. Po broju, shvatila sam da je prestala da ih pije. Rekla je da joj je bilo dobro pa je na njih zaboravila. Sada je napad bio jači. Kazala mi je da joj je opet dolazila mrtva sestra. Izronila je iz zida. Ponavljala je sebi da to nije realnost, da ona ne postoji. Onda je čula optužujući glas. Ti si kriva za moju smrt. Ti si kriva za moju smrt…Nisam kriva, pravdala se. Ali, krik utvare je bio nezaustavljiv, kao da je dolazio iz Sanjine utrobe. Onda je ona, sluđena time, zatvorila oči, zapušila uši i besno udarala glavom o zid.“
„Mislim da je bolje da nam Sanja sama kaže šta se dogodilo“, naredio je doktor.
Devojka je i dalje posmatrala drveće kroz teške šipke violinskog ključa.
„Sanja“, rekla je tiho majka.
„Mama je sve objasnila. Ponovilo se. Došla je i napala me. Nisam uzimala lekove. Umorna sam. Hoću da spavam.“
„Bilo bi bolje da neko vreme ostaneš kod nas na Klinici. Moramo da te pratimo. Ne sme ovo da se ponovi.“
„U redu.“
Kada je doktor pozvao telefonom, sestra Branka brzo se pojavila na vratima ordinacije broj dva. Bila je to niska žena, crne kratke kose, sa većim mladežom na desnom obrazu i napadnim crvenim karminom na naduvanim usnama.
„Ajmo, dete“ , zapevala je ona.
Sanja je pošla za njom, ostavljajući majku nasamo sa doktorom.
„Vidim iz istorije bolesti da se leči kod dr Vojina Živanovića.“
„Dugo se borimo sa šizofrenijom. Gubimo nadu. U porodici niko tu bolest nema. Za Sinišu, njenog oca i mog bivšeg supruga ne znam. Ostavio me je, dok sam bila trudna. Očuh Dragan je obožava. On ima dete iz prvoga braka, ćerku Gordanu, koja je Sanju lepo prihvatila. Hoću da kažem da nema razloga. Dragana sam upoznala nedugo posle porođaja. Njega je u to vreme prva supruga ostavila. On je bio sam sa Gordanom, ja sa Sanjom. One su kao prave sestre. Vole se. Ma kakva utvara. Nije mi jasno.“
Tu Dušanka kao da se prisetila nečeg. Zamislila se na tren pa rekla, uzdahnuvši: „Mada… ja sam izgubila jedno dete na porođaju sa Sanjom. Ona je bliznakinja.“
„Molim?“
„Sanja je bliznakinja.“
„Pa zašto mi to odmah niste rekli? To je razlog. Ona oseća odsustvo svoje sestre bliznakinje.“
„Ali ona ne zna za njeno postojanje.“
„Da li ste nešto komentarisali, a da je slučajno čula?“
„Niko za to ne zna, osim Dragana.“
„A kad je bila mala? Da li ste je okrivljavali za nešto?“
„Ma ne. Živela je pod staklenim zvonom.“
„Tako se uništava samopouzdanje. Treba joj uključenje u život, a ne strah.“
„Pustili smo je da slika. Odlična je u tome. Završila je Akademiju. Za druge stvari i nije. Sklanja se od ljudi. Retko izlazi. Mislim… to se dešava u poslednje vreme. Ranije se više družila. Imala je drugaricu Kristinu i druga Miloša. Prekinula je kontakt sa njima. Čini mi se da u njoj propada sve osim talenta za slikanje. On se uvećava. Profesori su oduševljeni. Kažu da je čudo. Dobija pohvale. Vanserijski talenat, srpski Van Gog.“
Doktor Marjanović je sve vreme bio ozbiljan. Odrečnim klimanjem glave majci je stavio do znanja da se ne slaže sa njenim stavom. Dušanki je nestao slabašni osmeh sa lica. Smrkla se.
„Šalila sam se, neumesna, neslana šala. Kamo sreće da nema nikakav talenat, a da je zdrava! Otkud šizofrenija! Da li ona uopšte ima to?“
„Van Gog je bio genijalni slikar, ali lud čovek. Pokušavamo da shvatimo razloge za pojavu ove bolesti. Lekovi nisu dovoljni. Pomaže psihoterapija, ali ne uvek. Treba para za lečenje, ali šta ćete?“
Doktor je ustao sa stolice, prišao prozoru, dodirnuo staklo rukom pa se ponovo okrenuo prema Dušanki, došao do radnog stola, naslonio na njega i nastavio.
„Psiha je čudo. Mislimo da znamo mnogo o svim tim psihičkim poremećajima, ali ne znamo mi ništa. Znam da ništa ne znam, kako je to Sokrat govorio, ali ne onaj koji ovde povremeno svraća. Ali, pustimo sada to. Kupite stvari koje će Sanji trebati za ostanak na Klinici najmanje dve nedelje. Prepisaću joj novi lek. Dr Vojin Živanović je na službenom putu. Neće se skoro vraćati. Ja ću je lečiti. Toliko, a sada pozovite sledećeg pacijenta.“
Na te reči, Dušanka je ustala brzo sa stolice, kao da je u vojsci.
„Dogovorite se sve sa sestrom Brankom. Ona je preuzela brigu o prijemu Vaše ćerke na Kliniku. Od svih koje lečim najviše me pogađaju baš ovakvi slučajevi. Stvarno mi je žao. Sanja će ići kod najboljeg psihologa, kod naše vrsne koleginice Marine Nakić. Ne brinite ništa.“
„Vi ste divan čovek kakvog bih poželela za zeta“ , iskrena je bila Dušanka.
Dr Marjanović se nasmešio. Pa lepu ćerku imate, pomisli.
Dok je nesrećna majka izlazila iz ordinacije broj dva, ušao je sledeći pacijent.
„Sokrate. Baš sam te maločas spominjao. Ti izgleda nemaš nameru da prorediš dolaske kod mene. Šta se sada desilo?“
Sokrat je bio klošar, za divno čudo, okupan i oštrickane sede kose i brade. Bio je u ritama, skrojenim za sva godišnja doba, u iznošenim drap cipelama i sa prepoznatljivim žutim kaišem, stegnutim jače oko struka da se zaustavi napad gladi.
„Opet sam bio u policiji“, rekao je veselo. „Pratio me je gorila Mišić. Ne razdvajamo se. Kuda ja, tu i on. I sada je tako bilo. Odličan kraj za izbacivanje mlaza. Skupština, glavna pošta, Pionirski park. Čep u Kneza Miloša. Čep u Kralja Aleksandra. Puno vozača. Svako auto vozi kao da je blagostanje, a ne besparica.“
Sokratova priča je vremenom bivala sve bolja, pomislio je dr Marjanović.
„Gorila Mišić uporno me prati. Mislio je da neću opet to da uradim, a ja sam iz inata mlaz šiknuo na jednog od dva skupštinska konja.“
„Nisi valjda“, razočarao se dr Marjanović.
„Jesam.“
„Pa zašto, Sokrate, zapišavaš Skupštinu Srbije?“
„Ne zapišavam. Zalivam.“
„Zalivaš?“
„Zalivam.“
„Je li to neka nova mudrost za spas i blagostanje naše otadžbine?“
„Pa konje treba da napojim. Mlaz je lekovita stvar. Znam šta radim? Činim njima uslugu. Sećaće se oni mene kada god u Skupštinu uđu, a Boga mi i kada iz nje izađu.“
„Ne igraj se sa političarima. Oni su država“, ironičan je bio dr Marjanović.
„Ne razumeju zalivanje. Kazali su gorili Mišiću da me vodi u ludaru. Nisam ja lud. Pritom je jedan od njih prolazio pored mene. Zapušio je nos i ljutito me pogledao kao da sam blato. Imao je u ruci crnu aktovku i na sebi elegantno crno odelo. Ulickan, sa crvenom kravatom, uputio se stepenicama ka Skupštini. Bacio je još jednom pogled na sat i na crne očišćene cipele, koje su kao sunce sijale, a onda je ušao u Skupštinu. Sjajni paketi našega ništavila, dole crvena kravata, viknuo sam. Tada me gorila Mišić uhapsio.“
„Opsednut si politikom.“
„Nisam politikom nego političarima.“
„To je isto.“
„To nije isto i ne može biti isto.“
„Kako nije isto?“
„Meni nije bitno šta oni kažu. Ja ih ne slušam. Samo pratim gestikulaciju, pokrete, gospodstveni hod, manire u ophođenju. Srbija nije zaslužila tako fine političare. Starije skelete i mlade gologuzane. Samo je jedan, znate na koga mislim, bio drugačiji. Ubili su ga.“
„Ubili“, potvrdio je doktor. „Nije ti, Sokrate, ovo stara Grčka, nego Srbija, zemlja izdajnika i patriota, tradicionalista i evropejaca.“
„Grci su imali zemlju, pravu zemlju, ono kada se tvrdi da negde baš, onako baš, ima te zemlje, hrpa zemlje, brda nepregledna zemlje.“
„Nemoj tako da pričaš. Imamo mi zemlju. I dalje živimo, a po svemu sudeći, i stalno ćemo, u opasnim vremenima. Suđeno je to Srbima.“
„Sudbinu možemo promeniti.“
„Šta to pričaš, Sokrate?“ , začudio se doktor.
„Mislio sam da je nemoguće neke stvari promeniti, pa ipak…“
„Zašto ti ne promeniš svoju sudbinu? Zašto živiš na ulici? Zašto ne radiš? Čini mi se da ti je upravo jedan političar nudio posao. Odbio si ga zbog knjižice. Ti si studirao Pravni, ali si stao na poslednjoj godini. Bio si jedan od najboljih studenata. Sećam se te tvoje priče.“
„Doktore, znate da se na fakultetima, kao što je pravni, stvaraju budući političari. Nisam hteo da mi drugi govore ko sam, kuda da idem, u kakvoj državi da živim. Ne pripadam grupi. Ja sam slobodan strelac i to drugačiji, bolestan. Brzo su počela ogovaranja da sa mnom nešto nije u redu. Na svakoj sledećoj godini, popravljao sam prosek, ali ne i ugled. Smejali su mi se kad sam govorio da je nama potrebno mnogo više od inteligencije i visokog obrazovanja. Više od govorništva i pukog snalaženja u političkim vodama. Govorio sam, ali uzalud, da je političarima potreban razvoj srca. Bio sam čudak. Priča o emotivnoj inteligenciji bila je špansko selo za njih. Uništili su mi samopouzdanje, pa sam na završnoj godini odustao. A i privatno, imao sam problem sa devojkom. Tada sam se posvađao sa jedinim prijateljem. Bio je radikal. Govorio je da je Kosovo njegovo srce i da će za njega da ubije. Ali ja slušam onu božiju, ne ubij.“
„Sokrate, svako ima neku priču da mi ispriča. Promeniću ti lekove. Izborićemo se mi sa tvojim opsesivno–kompulsivnim poremećajem. Neka uđe sledeći pacijent.“
Doktoru je bila čudna tišina koja je zavladala ordinacijom broj dva. Prošlo mu je kroz glavu da starac nije bio ni naivan ni glup, da je njegova inteligencija imala veze sa psihičkim poremećajima, kao i emotivna osetljivost. Koliko god da je Sokrat od sebe bežao, bio je previše dobar, iskren, zato i otuđen od običnog sveta. Neprilagođeni Sokrat, mislio je dr Marjanović, dok mu je u ordinaciju broj dva, bojažljivo otvarajući vrata, ulazio jedan visok i mršav mladić, sa kratko podšišanom smeđom kosom, sportski obučen.
Doktor se odmah setio ko je on. Bio je to po tučama poznati navijač Partizana. Zvao se Nikola Grbović. Žestok momak.
iz romana OKUPLJANJE, autor Marija Stojiljković MARSTOJ
Napomena: sve slike su AI generisane i ne predstavljaju stvarne likove, već su osmišljene na osnovu teksta romana.
Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog 
Постави коментар